Glavna Hazarski rečnik

Hazarski rečnik

0 / 0
Koliko vam se sviđa ova knjiga?
Kakav je kvalitet fajla?
Preuzmite knjigu radi procene kvaliteta
Kakav je kvalitet preuzetih fajlova?
Hazarski rečnik je najznačajnija srpska knjiga kraja XX veka. Pavićev „roman-leksikon“ je prvo u Francuskoj, a zatim u prevodu na skoro četrdeset jezika, prepoznat kao „prva knjiga XXI veka“.

Hazarski rečnik nije samo čudesni roman o nestanku jednog naroda i jedne civilizacije, o raspravi između tri najznačajnije religije koja je i danas aktuelna, već roman o tajnama života i čovekovih osećanja, o istoriji i savremenosti, o vremenu i prostoru, o poreklu ljudskog bića između neba i zemlje i sudbini savremenog sveta između ujedinjavanja država i iščezavanja naroda.

Trideset godina posle prvog objavljivanja, Pavićevo delo je aktuelnije nego ikada. Spomenik velikog svetskog pisca Milorada Pavića danas u Moskvi stoji pored Dantea i Džojsa.
Kategorije:
Godina:
2014
Izdanje:
Paperback
Izdavač:
Vulkan izdavaštvo
Jezik:
serbian
Strane:
296 / 225
ISBN 10:
8610011917
ISBN 13:
9788610011913
Fajl:
PDF, 1,94 MB
Preuzeti (pdf, 1,94 MB)

Možda će vas zanimati Powered by Rec2Me

 

Najčešći pojmovi

 
0 comments
 

To post a review, please sign in or sign up
Možete napisati recenziju za knjigu i podeliti svoje mišljenje. Ostale čitaoce će uvek zanimati vaše mišljenje o knjigama koje ste pročitali. Bez obzira da li vam se knjiga svidela ili ne, ako iskreno i detaljno izložite svoje misli, ljudi će pronaći nove knjige koje im odgovaraju.
1

Hazarski rečnik

年:
2014
语言:
serbian
文件:
EPUB, 1017 KB
0 / 0
2

Hazarski rečnik

年:
2014
语言:
serbian
文件:
AZW3 , 1.06 MB
0 / 0
MILORAD PAVIĆ
HAZARSKI REČNIK
Roman-leksikon
u 100 000 reči
ŽENSKI PRIMERAK

MMXVI

NA OVOM MESTU LEŽI ONAJ ČITALAC KOJI NEĆE NIKADA OTVORITI OVU KNјIGU.
ON JE OVDE ZAUVEK MRTAV

Lexicon Cosri
(Rečnik rečnika o hazarskom pitanju)
REKONSTRUKCIJA PRVOBITNOG DAUBMANUSOVOG IZDANјA IZ 1691. (UNIŠTENOG
1692.) SA DOPUNAMA DO NAJNOVIJIH VREMENA

Prethodne napomene
UZ DRUGO, REKONSTRUISANO I DOPUNјENO IZDANјE

Sadašnji pisac ove knjige uverava čitaoca da neće morati da umre ako ju
pročita, kao što je bio slučaj s njegovim prethodnikom, korisnikom izdanja
Hazarskog rečnika iz 1691. godine kada je ova knjiga još imala svog prvog
spisatelјa. U vezi s tim izdanjem ovde će morati da se pruže neka
obrazloženja, ali da to ne bi predugo trajalo leksikograf predlaže čitaocima
jednu nagodbu. Sešće da piše ove napomene pre večere, a čitalac će uzeti da
ih pročita posle obeda. Tako će glad pisca naterati da bude kratak, a sitom
čitaocu uvod neće izgledati previše dug.

1. Istorijat Hazarskog rečnika
Događaj obrađen u ovom leksikonu zbio se negde u VIII ili IX veku naše
ere (ili je bilo više sličnih događaja) i u stručnoj literaturi taj se predmet
obično naziva „hazarskom polemikom“. Hazari su nezavisno i moćno pleme,
ratnički i nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao s Istoka, gonjen
nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblјu od VII do X veka naselјavao
kopno1 između dva mora: Kaspijskog i Crnog. Zna se da su vetrovi koji su ih
dognali bili vetrovi mužjaci, koji nikad ne nose kišu – vetrovi na kojima raste
trava i oni je nose preko neba kao brade. Jedan pozni slovenski mitološki
izvor pominje Kozije more, što bi se moglo shvatiti kao da je neko more
imalo naziv Hazarskog mora, jer su Sloveni Hazare zvali Kozarima. Zna se
takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući
nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa
poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za
ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši
savez;  sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo
ostalo nepoznato. kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim
imenom i narodom Hazare treba danas tražiti. Za njima je ostalo jedno
groblјe na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilјa hazarsko, i jedna gomila
klјučeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa
Daubmanus uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozornice Hazari su
nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj će ovde biti
najviše reči – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne i nama danas
nepoznate vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti
onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle
preobraćenja, naime, usledio je raspad hazarskog carstva. Jedan od ruskih
vojskovođa X veka, knez Svjatoslav, ne silazeći s konja pojeo je hazarsko
carstvo kao jabuku. Hazarsku prestonicu na ušću Volge u Kaspijsko more
Rusi su razorili 943. godine ne spavajući osam noći, a između 965. i 970.
uništili su hazarsku državu. Očevici beleže da senke kuća hazarske prestonice
još dugo nisu htele da se sruše pošto su same zgrade već davno bile uništene.
Stajale su na vetru i u vodi Volge. Prema jednoj ruskoj hronici iz XII veka
Oleg se već godine 1083. nazivao arhontom Hazarije, ali u to vreme, dakle u

XII stoleću, na području negdašnje hazarske države već se nalazio drugi
narod – Kumani. Materijalni ostaci hazarske kulture veoma su oskudni.
Nikakvi natpisi, javni ili privatni, nisu otkriveni, nema traga hazarskim
knjigama koje pominje Halevini traga njihovom jeziku, iako Ćiriloimage018
beleži da su ispovedali veru na hazarskom. Jedina javna zgrada otkopana u
Suvaru, na negdašnjem hazarskom području, po svoj prilici nije hazarska,
nego bugarska. Ništa osobito nije nađeno ni prilikom istraživanja na mestu
Sarkila, čak ni tragovi tamošnjeg utvrđenja, o kojem znamo da su ga za
hazarske potrebe podigli Vizantinci. Posle propasti države, Hazari se jedva
pominju. U X veku jedan od mađarskih starešina pozvao ih je da se nastane
na njegovom području. Godine 1117. došli su neki Hazari u Kijev knezu
Vladimiru Monomahu. U Presburgu se 1309. zabranjuje katolicima sklapanje
braka s Hazarima i papa 1346. potvrđuje ovu odluku. To je gotovo sve.
Pomenuti čin preobraćenja, koji je bio odsudan po udes Hazara, tekao je
na sledeći način. Hazarski vladar kagan – beleže drevne hronike, usnio je
jedan san i zatražio tri filosofa sa raznih strana da mu taj san protumače.
Stvar je bila od značaja po hazarsku državu utoliko što je kagan odlučio da sa
svojim narodom pređe u veru onog mudraca čije tumačenje sna bude
najprihvatlјivije. Neki izvori tvrde da je kaganu tog dana, kad je doneo takvu
odluku, umrla kosa na glavi i on je to znao, ali ga je nešto ipak gonilo da
nastavi. Tako se u letnjoj rezidenciji kaganovoj nađoše jedan islamski, jedan
jevrejski i jedan hrišćanski misionar, jedan derviš, jedan rabin i jedan monah.
Svaki od njih dobio je od kagana na dar po nož izrađen od soli i oni
zapodenuše raspravu. Stanovišta tri mudraca, njihovi sukobi zasnovani na
polazištima tri različite vere, ličnosti i ishod „hazarske polemike" izazvali su
veliku radoznalost, silne oprečne sudove o događaju i njegovim posledicama,
o pobednicima i pobeđenima u toj polemici i tokom vekova posvećivane su
im bezbrojne rasprave u hebrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj sredini, pa sve to
traje do danas, kada Hazara već odavno nema. Negde u XVII veku zanimanje
za hazarske stvari iznenada je obnovlјeno i nepregledni materijal dotadašnjih
hazarskih studija sistematizovan je i objavlјen 1691. godine u Borusiji
(Pruskoj). Proučeni su primerci troroge nomizme, imena sa starog prstenja,
slike sa krčaga soli, diplomatske prepiske, portreti pisaca s kojih su iščitani
svi naslovi knjiga naslikani u pozadini, doušnički izveštaji, oporuke, glasovi
crnomorskih papagaja za koje se smatralo da govore iščezli hazarski jezik,
slikani prizori muziciranja (s kojih su dešifrovani muzički zapisi ucrtani na
notnim sveskama) i čak jedna lјudska tetovirana koža, da se ne računa
arhivski materijal vizantijskog, hebrejskog i arapskog porekla. Jednom reči,
upotreblјeno je sve što je mašta čoveka XVII veka mogla pripitomiti i staviti

u svoju službu. I sve se to našlo između korica jednog rečnika. Obrazloženje
ovog interesovanja probuđenog u XVII veku, dakle hilјadu godina posle
događaja, ostavio je jedan hroničar pod nejasnim rečenicama, koje glase:
„Svak od nas svoju misao vodi pred sobom u šetnju kao majmuna na uzici.
Kad čitaš, imaš uvek dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tuđeg. Ili,
što je još gore, majmuna i hijenu. Pa gledaj šta ćeš kome dati da jede. Jer,
hijena ne jede isto što i majmun...“
Bilo kako mu drago, štampar jednog polјskog rečnika, Joannes
Daubmannus (ili neki naslednik pod njegovim imenom), pomenute 1691.
godine objavio je svod izvora o hazarskom pitanju u jedinom obliku
podesnom da obuhvati sve to šareno štivo koje su oni sa perom u minđuši,
što prave od usta mastionicu, gomilali i gubili vekovima. Delo je objavlјeno u
obliku rečnika o Hazarima pod naslovom Lexicon Cosri. Prema jednoj
(hrišćanskoj) verziji, knjigu je izdavaču izdiktirao neki monah po imenu
Teoktist Nikolјski , pošto je prethodno na ratištu između austrijske i turske
vojske našao i napamet naučio gradu o Hazarima različitog porekla. Tako se
Daubmanusovo izdanje pojavilo podelјeno na tri rečnika: na zaseban glosar
islamskih izvora o hazarskom pitanju, na alefbetar građe crpen iz hebrejskih
spisa i predanja, dok je treći rečnik sastavlјen na osnovu hrišćanskih vesti o
hazarskom pitanju. To Daubmanusovo izdanje – rečnik rečnika o hazarskom
carstvu, imalo je neobičnu sudbinu.
Između 500 primeraka ovog prvog rečnika o Hazarima Daubmanus je
otisnuo i jedan primerak otrovnom štamparskom bojom. Uz ovaj otrovni
primerak zatvoren pozlaćenom bravicom išao je i jedan kontrolni primerak
istog leksikona sa srebrnom bravom. Inkvizicija je 1692. godine uništila sve
primerke Daubmanusovog izdanja i ostavlјeni su u opticaju samo onaj
otrovni primerak knjige, koji je izmakao pažnji cenzure, i pomoćni primerak
sa srebrnom bravom, koji je išao uz njega. Tako su bili izloženi smrti
nepokorni i nevernici koji su se usuđivali da čitaju zabranjeni rečnik. Ko god
bi otvorio knjigu ukočio bi se ubrzo, naboden na sopstveno srce kao na
čiodu. Čitalac je naime umirao na devetoj strani kod reči koje glase: Verbum
caro Jactum est (Reč postade meso). Kontrolni primerak je omogućavao da se
sazna trenutak kada nastupa smrt ako je bio čitan naporedo s otrovnim. U
tom kontrolnom primerku bila je beleška: „Kad se probudite i ne boli vas
ništa, znajte da niste više među živima.“
Iz parnica za nasleđe porodice Dorfmer, koja je živela u XVIII veku, vidi
se da je ,,zlatni“ (otrovni) primerak rečnika s kolena na koleno posedovan u
ovoj pruskoj porodici: najstariji sin dobijao je polovinu knjige, a ostala deca
po četvrtinu, ili manje, ukoliko ih je bilo više. Svakom delu knjige odgovarali

su i ostali delovi nasledstva Dorfmer: voćnjaci, livade, njive, kuće i vode, ili
marva, pa se dugo nije smrt lјudi dovodila u vezu sa čitanjem knjige. Kada
jednom udari pomor u stoku i suša, neko reče ukućanima da svaka knjiga
kao i svaka devojka može postati Tmorina, da njen duh može izlaziti u svet i
kužiti i moriti one oko sebe. Treba zato u bravu knjige staviti mali drveni krst
od onih koji se devojkama kad postanu Tmorine stavlјa na usta, da ne bi duh
izlazio i svet i ukućane gnječio.
Tako učiniše i sa Hazarskim rečnikom: preko bravice staviše mu kao
preko usta krst, ali nevolјa se tada razgoropadi još više no dotle, počeše se
ukućani gušiti u snu i umirati. Tada odoše svešteniku, rekoše kako je i on
dođe, skide krst sa knjige i pomor istog dana prestade. Reče im još: pazite
ubuduće da ne stavite krst na bravu kao ovo sada dok duh boravi van knjige.
Jer se od krsnog straha ne sme vratiti u knjigu, pa čini čuda i pokore. Tako je
pozlaćena bravica zaklјučana i Hazarski rečnik ostao je decenijama
nekorišćen na polici. Noću se s te police čuo neobičan šum koji je dolazio iz
Daubmanusovog rečnika, a neke dnevničke beleške iz onog vremena
načinjene u Lavovu kažu da je u Daubmanusov leksikon bio ugrađen peščani
sat koji je načinio neki Nehama, poznavalac Zohara, vičan da govori i piše u
isto vreme. Taj Nehama je inače tvrdio da je u sopstvenoj ruci prepoznao
suglasnik He svog hebrejskog jezika, a u slovu Vav svoju mušku dušu.
Klepsidra koju je ugradio u korice knjige bila je nevidlјiva, ali se u potpunoj
tišini moglo čuti za vreme čitanja kako pesak curi. Kad pesak prestane da curi
trebalo je knjigu okrenuti i nastaviti sa čitanjem obrnutim redom, odatle ka
početku i tu se tajni smisao knjige otkrivao. Drage beleške međutim, govore o
tome da rabini nisu odobravali ovu pažnju koju je njihov sunarodnik
poklonio Hazarskom rečniku i knjiga je povremeno bila izložena napadima
učenih lјudi iz jevrejske sredine. Pri tome, rabini nisu imali primedaba na
pravovernost hebrejskih izvora rečnika, nego se nisu mogli složiti sa
navodima ostalih izvora. Najzad, treba reći da Lexicon Cosri nije imao sreće
ni u Španiji gde je, u mavarskoj islamskoj sredini, „srebrni primerak“ osuđen
na zabranu čitanja od 800 godina i taj rok nije istekao, te zabrana još traje.
Objašnjenje za ovakav postupak može se naći u činjenici da je u Španiji u to
vreme još uvek bilo porodica poreklom iz hazarskog carstva. Zapisano je da
su ti „poslednji Hazari" imali jednu neobičnu naviku. One s kojima bi došli u
sukob, gledali bi po svaku cenu da naruže i prokunu dok ovi spavaju i pazili
su pri tome da ih ne probude psovkama i kletvom. Smatrali su, očigledno, da
proklinjanje tako deluje jače, a kletva sustiže brže nego dok je protivnik
budan.

2. Sklop rečnika
Kako je izgledalo Daubmanusovo izdanje Hazarskog rečnika iz 1691.
godine danas nije mogućno ustanoviti, jer su jedini preostali primerci,
otrovni i srebrni (pomoćni) primerak, uništeni svaki na svome kraju sveta.
Prema jednom izvoru, „zlatni primerak" je uništen na sasvim nedostojan
način. Nјegov poslednji vlasnik bio je neki starac iz porodice Dorfmer, čuven
po tome što je dobru sablјu umeo da proceni po zvuku, kao zvono. On nikada
nije čitao knjige i govorio je: ,,U moje oči svetlost polaže svoja jaja kao muha
uplјuvke u ranu. Zna se šta se iz toga može izleći...“ Starcu su škodile
masnoće i on je kradom od ukućana spuštao po list Hazarskog rečnika
svakoga dana u svoj tanjir sa čorbom da obere mrs i potom bacao umašćenu
hartiju. Tako je pre no što su ukućani opazili, potrošio Lexicon Cosri. Ista
beleška kaže da je knjiga bila ukrašena slikama, koje starac nije hteo
koristiti, jer su kvarile ukus čorbi. Te ilustrovane stranice rečnika jedine su
ostale sačuvane i danas bi se možda mogle naći, ako se uopšte među
tragovima jedne staze može razaznati onaj prvi za kojim su pošli ostali
tragovi, stvarajući stazu. Neki profesor orijentalistike i arheologije srednjeg
veka, dr Isajlo Suk, posedovao je, kako se veruje primerak ili prepis
Hazarskog rečnika, ali se posle njegove smrti u zaostavštini ništa nije našlo.
Tako su od Daubmanusovog izdanja rečnika do nas došli samo odlomci kao
što od sna ostaje samo pesak očiju.
Na osnovu tih odlomaka, navođenih u spisima koji polemišu s autorom ili
autorima Hazarskog rečnika, pouzdano je utvrđeno (kako je već
napomenuto) da je Daubmanusovo izdanje bilo neka vrsta hazarske
enciklopedije, zbornik biografije ili žitija ličnosti koje su na bilo koji način
proletele, kao ptica kroz sobu, preko neba hazarskog carstva. Vitae sanctorum
i drugih ličnosti koje su učestvovale u hazarskoj polemici, u njenom
beleženju i proučavanju kroz stoleća, činile su osnov knjige i sve je bilo
podelјeno u tri dela.
Takav sklop Daubmanusovog rečnika sastavlјenog od hebrejskih,
islamskih i hrišćanskih izvora o preobraćenju Hazara dao je osnov i ovom
drugom izdanju. Na njega se leksikograf odlučio, uprkos nesavladivim

teškoćama proizišlim iz oskudice izvornog štiva rečnika, tek kada je pročitao
sledeću rečenicu iz hazarskog leksikona: „San je đavolјi vrt i svi snovi su
davno odsanjani na svetu. Sada se samo razmenjuju s isto tako
upotreblјenom i izanđalom javom, kao što metalni novac ide za verovna
pisma i obratno, iz rake u raku... “ U takvom svetu, ili bolјe reći u takvoj fazi
tog sveta, doista se mogla uzeti pomenuta obaveza.
Pri tome treba imati na umu sledeće. Izdavač ovog drugog izdanja
Hazarskog rečnika potpuno je svestan da Daubmanusov materijal iz XVII
veka nije pouzdan, da je legendaran u najvećoj mogućoj meri, da predstavlјa
nešto kao u snu ručak i drži se u mreži zabluda različite starine. Pa ipak, taj
se materijal ovde pruža na uvid čitaocu, jer ovaj se rečnik ne bavi Hazarima
onakvim kakve ih mi danas vidimo, nego je samo pokušaj rekonstrukcije
Daubmanusovog izgublјenog izdanja. Današnja saznanja o Hazarima su
dakle, korišćena samo kao neizbežna i neophodna dopuna odlomcima
nesačuvanog izvornika.
Treba takođe napomenuti da ovde iz pojmlјivih razloga nije mogao biti
sačuvan redosled i alfabetar Daubmanusovog rečnika, gde su korišćena tri
pisma i tri jezika – grčki, hebrejski i arapski, i gde su datumi bili dati prema
tri hronologije koje vrede u kalendarima pomenute tri sredine. Ovde su svi
datumi preračunati prema jednom kalendaru i dat je prevod Daubmanusove
građe i njegovih odrednica s tri jezika na jedan jedini, pa je jasno da su u
izvorniku XVII veka sve reči bile drugačije raspoređene i da se od jezika do
jezika u svakom od tri rečnika (hebrejskom, arapskom i grčkom) isto ime
javlјalo na raznim mestima, jer u raznim azbukama slova ne dolaze istim
redom, knjige se ne listaju u istom smeru, a glavni glumci u pozorištima se ne
pojavlјuju s iste strane pozornice. Tako bi, uostalom, ova knjiga izgledala i u
svakom novom prevodu na bilo koji drugi jezik, jer bi se neizbežno materijal
ovog rečnika o Hazarima drugačije morao grupisati u svakom novom jeziku i
u novom pismu, te bi se natuknice uvek javlјale na novim mestima, a imena
dobijala uvek novu hijerarhiju. Tako važne odrednice Daubmanusovog
izdanja kao što su: sv. Ćirilo , Juda Halevi , ili Jusuf Masudi
i druge,
ne dolaze ovde na istim mestima kao u prvom izdanju Hazarskog rečnika. To
svakako predstavlјa glavni nedostatak ove u odnosu na Daubmanusovu
verziju, jer samo onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige,
može nanovo stvoriti svet. Tako se, međutim, postupilo pošto Daubmanusov
alfabetar nije mogućno rekonstruisati.
Svi se ti nedostaci, međutim, ne moraju uzeti kao velika šteta: čitalac koji
bi iz redosleda odrednica mogao da iščita skriveni smisao knjige odavno je

iščezao sa zemlјe, jer današnja čitalačka publika smatra da je pitanje mašte
isklјučivo u nadležnosti pisca i da je se ta stvar uopšte ne tiče. Pogotovu kada
je reč o jednom rečniku. Za takvog čitaoca nije potrebna ni klepsidra u knjizi,
koja upozorava kad treba promeniti način čitanja, jer današnji čitalac način
čitanja ne menja nikad.

3. Način korišćenja rečnika
Uprkos svim teškoćama, ova knjiga je sačuvala neke vrline prvobitnog,
Daubmanusovog izdanja. Ona se poput tog izdanja može čitati na bezbroj
načina. To je otvorena knjiga i kad se sklopi, može se dopisivati: kao što ima
svog negdašnjeg i sadašnjeg leksikografa, može steći u budućnosti nove
spisatelјe, nastavlјače i dopisivače. Ona ima odrednice, konkordanse i
natuknice kao svete knjige ili ukrštene reči i sva imena ili pojmove obeležene
ovde malim znakom krsta, polumeseca, Davidove zvezde ili drugim znacima,
treba potražiti u odgovarajućem rečniku ovog rečnika da bi se našlo
podrobnije obaveštenje o njima. To jest, reči pod znakom:
- treba tražiti u Crvenoj knjizi ovog rečnika (hrišćanski izvori o
hazarskom pitanju)
- treba tražiti u Zelenoj knjizi ovog rečnika (islamski izvori o
hazarskom pitanju)
- treba tražiti u Žutoj knjizi ovog rečnika (hebrejski izvori o hazarskom
pitanju).
Odrednice obeležene znakom naći će se u sva tri rečnika, a one pod
znakom A, u Appendix-u I na kraju knjige.
Tako čitalac može koristiti knjigu kako sam nađe za najzgodnije. Jedni će
kao u svakom drugom leksikonu tražiti reč ili ime koje ih trenutno zanima, a
drugi knjigu mogu shvatiti kao štivo koje treba pročitati celo, od početka do
kraja, odjednom, kako bi se stekla ukupna slika o hazarskom pitanju i
ličnostima, stvarima i zbivanjima u vezi s tim. Knjiga se može listati sleva
udesno, ili zdesna u levo, kako je leksikon objavljen u Pruskoj najvećim
delom i listan (hebrejski i arapski izvori). Tri knjige ovog rečnika – žuta,
crvena i zelena mogu se čitati redom koji se korisniku prohte: najpre ona
koja se prva otvori prilikom rasklapanja ovog rečnika. Zato su u izdanju iz
XVII veka knjige po svoj prilici bile zasebno i koričene, svaka za sebe, što
ovde nije slučaj iz tehničkih razloga. Hazarski rečnik može se čitati i

dijagonalno, da bi se dobio presek kroz sva tri imenika – islamski, hrišćanski i
hebrejski. Takav način upotrebe rečnika najcelishodniji je po trojkama: bilo
da se odaberu odrednice sa znakom za koje su zainteresovana sva tri rečnika,
kao što je slučaj s rečima Ateh, kagan, hazarska polemika, ili Hazari, bilo da se
odaberu tri različite ličnosti vezane istom ulogom u istorijatu hazarskog
pitanja. Tako se mogu spojiti u celinu prilikom čitanja odrednice iz tri
različite knjige ovog rečnika koje govore o učesnicima u hazarskoj polemici
(Sangari, Ćirilo, Ibn-Kora), o njenim hroničarima (Bekri, Metodije, Halevi),
ili istraživačima hazarskog pitanja u XVII veku (Koen, Masudi, Branković) i u
XX veku (Suk, Muavija. Sulcova). Naravno da među ovim trojkama ne treba
smetnuti s uma ličnosti koje dolaze iz tri pakla, islamskog, hebrejskog i
hrišćanskog (Efrosinija Lukarević, Sevast, Akšani). Oni su prevalili najduži
put da bi došli do ove knjige.
Ali, korisnika ovog rečnika ne treba da obeshrabre ova podrobna
uputstva. On može mirne duše da preskoči sve ove uvodne napomene i da
čita kao kad jede: čitajući, desnim okom može da se služi kao vilјuškom,
levim okom kao nožem, a kosti da baca za leđa. I to je dovolјno. Može mu se,
doduše, desiti da zaluta i da se izgubi među rečima ove knjige, kao što je
Masudi, jedan od pisaca ovog rečnika, zalutao u tuđim snovima i nije više
nikada našao put natrag. U tom slučaju ne preostaje mu ništa drugo do da
krene od sredine na bilo koju stranu, krčeći sopstvenu stazu. Tada će se
kretati kroz knjigu kao kroz šumu od znaka do znaka, orijentišući se
gledanjem u zvezde, mesec i krst. Drugi put će je čitati kao ptica tresigaća,
koja leti samo četvrtkom, a može je opet preustrojavati i premetati na
bezbroj načina kao „mađarsku kocku“.
Nikakva hronologija ovde neće biti poštovana ni potrebna. Tako će svaki
čitalac sam sklopiti svoju knjigu u celinu kao u partiji domina ili karata i od
ovog rečnika dobiti kao od ogledala onoliko, koliko u njega bude uložio, jer
se od istine – kako piše na jednoj stranici ovog leksikona – i ne može dobiti
više no što u nju stavite. Knjiga se, uostalom, ne mora nikad pročitati cela, iz
nje se može uzeti pola ili samo deo, i na tome se može ostati, kao što se s
rečnicima najčešće i čini. Što se više traži, više se dobija, pa će ovde srećnom
pronalazaču pripasti sve veze između imena ovog rečnika. Ostalo je za ostale.

4. Sačuvani odlomci iz predgovora
uništenom izdanju iz 1691. godine (u
prevodu s latinskog)

1. Pisac savetuje čitaocu da se ne laća ove knjige bez velike nevolјe. A i
ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez
dublјe dosežu no obično i neka je čita kao što hvata ,,ognjica“ ili vatra
,,skokuša“, bolest koja preskače svaki drugi dan i trese samo ženskim danima
sedmice...
2. Zamislite da dva čoveka drže na lasima uhvaćenu pumu. Ako hoće da
priđu jedan drugom, puma će napasti jer će se lasa olabaviti, i samo ako
obojica jednovremeno zatežu, ona je podjednako udalјena od obojice. Onaj
ko čita i onaj ko piše zato tako teško dolaze jedan do drugog, jer je između
njih zajednička misao uhvaćena na uzicama koje vuku u suprotnim
smerovima. Ako sada upitamo tu pumu, odnosno misao, kako ona gleda na
onu dvojicu, ona bi mogla reći da na kraju uzica oni koji su za jelo drže
nekoga koga ne mogu pojesti...
8. Čuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno
lјudima koji imaju vlast u prstenu i moć nad fijukom sablјe. Oko njih je uvek
najveća gomila takvih što se ne ulaguju drage volјe i iz uverenja, nego što
moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili misao pod pazuhom, uhvaćeni
su u nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni
spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i
koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A to će ti se
desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj
gomili: svrstaće te među one bezakonike i zločince i držaće da si jedan od
njih s mrlјom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volјe i što veruješ nego
što tako moraš, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se lјudi s pravom ne cene i
šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim već
počinjenim...

9. Što se vas, spisatelјa tiče, mislite uvek na sledeće: čitalac je pelivanski
konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno ostvarenog zadatka čeka
kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema ništa. Što
se pak ocenjivača knjiga i kritičara tiče, oni su kao prevareni muževi: uvek
poslednji doznaju novost...

Lexicon Cosri
CONTINENS
COLLOQUIUM SEU
DISPUTATIONEM DE RELIGIONE

Crvena knjiga

HRIŠĆANSKI IZVORI O HAZARSKOM
PITANјU

ATEH (IX vek) hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog
pokrštavanja bilo presudno. Nјeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja
svesti kod Hazara . Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo
ispisano poput onih, što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su
bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se
pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile
princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelјa dok spava. A to je
za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma
lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je
uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste
uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao
sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i
sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da
poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno
lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred
ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep
oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi
princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U
svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku
“hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili
srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.
Prema Daubmajusu , nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je
osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko
drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s
najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska
lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna.
Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje
se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh

imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom
dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za
hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je,
međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni
hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije
Konstantina Solunskog – sv. Ćirila ) , ali je prema Hazarskom rečniku jedno
vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult
princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici
porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom za
kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu
na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali
ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva
od te dve molitve glasi:
Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros
kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao
slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao
plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i
nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na
njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini
otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.
Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog
lica:
Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako
jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan,
godinama. To činim odevena u majčine halјine, noseći njenu lepezu i očešlјana
kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima,
čak i u postelјi mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja
nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo
njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve lјubavne dodire. Ali, ja joj
ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno oplјačkana na isti način od
strane svoje matere. Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriću:
pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolјi način...
Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre. Ipak, postoji
jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koji govori o njenoj
smrti. To usamlјeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus ,
ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nago kako se to moglo
desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa, od

navođenja ove priče neće biti štete. Ona glasi:

Brzo i sporo ogledalo

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: – Navikla sam se na svoje misli kao
na svoje halјine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda, čak i na
raskršćima. I što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice.
Da je razonode, poslužitelјi su doneli princezi jednoga dana dva ogledala.
Nisu se mnogo razlikovala od ostalih hazarskih ogledala. Oba su bila
načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo a drago sporo
ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od
budućnosti, drugo, on sporo, vraćalo je i namirivalo dug prvog, jer je u
odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada
su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelјi i s njenih
kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe
skloplјenih kapaka i odmah je umrla. Nestala je između dva trena očiju ili,
tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja
ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to
prenela.
Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.
BRANKOVIĆ AVRAM (1651-1689) – jedan od pisaca ove knjige.
Najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu, vojskovođa u austroturskim ratovima, polihistor i erudita. Brankovićev ktitorski portret bio je
naslikan na zidu hrama svete Paraskeve u Kupiniku, naslednom dobru
Brankovića. Tu je bio prikazan kako sa saradnicima prislužuje na sablјi
sazidan hram svete Petke svojoj čukunbabi, srpskoj despotici i svetici,
prepodobnoj majci Angelini.
Izvori: Podaci o Avramu Brankoviću rasuti su po izveštajima austrijskih
obaveštajaca, posebno u dostavama koje je za princa Badenskog i generala
Veteranija sastavlјao jedan od dva Brankovićeva pisara, Nikon Sevast’. Nešto
mesta Avramu Brankoviću, svom srodniku, posvetio je i grof Đorđe Branković
(1645-1711) u svojoj vlaškoj hronici i u svojim obimnim srpskim hronikama

u delovima koji su danas, na žalost, izgublјeni. Poslednje dane Brankovićeve
opisao je njegov sluga i veštak na sablјi Averkije Skila’. Hronologija
Brankovićevog života i delovanja najbolјe se vaspostavlјa na osnovu pisane
ispovesti koju je pećkom patrijarhu poslao iz Polјske drugi pisar Avrama
Brankovića, Teoktist Nikolјski , i na osnovu jedne žitejne ikone s čudima sv.
Ilije proroka, jer je Branković svakoj sceni iz života svoga svetitelјa
prilagođavao zbivanja svoga života i beležio o tome podatke na poleđini slike.
„Avram Branković je iz porodice koja je s juga prešla u Podunavlјe posle
pada srpskog carstva pod tursku vlast“ – stoji u poverlјivom izveštaju Nikona
Sevasta bečkom dvoru. „Članovi te porodice zahvaćeni pokretom za
napuštanje područja pod Turcima iselili su se u XVI veku u Lipovu i
Jenopolјski okrug. Otada se za erdelјske Brankoviće govori da lažu na
vlaškom, da ćute na grčkom, broje na cincarskom, da u crkvi poju na ruskom,
da su najmudriji turskom i samo kad hoće da ubiju, progovore na svom
maternjem – srpskom jeziku. Oni su poreklom iz zapadne Hercegovine, iz
okoline Trebinja, iz mesta Korenići koje je blizu Lastve u Gornjim Policama,
pa otuda i njihovo drugo prezime – Korenići. Od kad su prešli, Brankovići
imaju ugledno mesto u Erdelјu i već dvesta godina najbolјe vino u Vlaškoj, pa
postoji izreka da im se suzom možeš opiti. Kao što se istakla vojnički u
okršajima na granici dva veka i dve države – ugarske i turske, porodica
Branković je na svom novom području uz reku Moriš, u Jenopolјu, Lipovi i
Pankoti, dala niz istaknutih sveštenih lica. Mojsej Branković bio je kao
episkop Matej mitropolit jenopolјski i orah koji je on spuštao u Dunav uvek
je brže od drugih oraha stizao u Crno more. Sin njegov a stric grofa Georgija
Brankovića Solomon (kao episkop jenopolјski nazvan Sava I) upravlјao je
jenopolјskom i lipovskom eparhijom ne silazeći s konja i pio je isklјučivo u
sedlu sve dok Lipova nije 1607. uzeta od Turaka. Brankovići tvrde da im je
loza od srpskih despota Brankovića, a odakle im je imanje, teško je reći. Ima
izreka da u Brankovića kesu ide na javi sve što se po cincarskim snovima
stekne od Kavale do Zemuna. Nјihovo prstenje je ledeno kao guja, njihove
posede ptica preleteti ne može, a narodne pesme već ih mešaju s vladarskim
porodicama. Brankovići su zaštitnici manastira u Vlaškoj i na Atosu u Grčkoj,
oni podižu utvrde i crkve, kao što su one u Stolnom Beogradu, u Kupiniku ili
u mestu zvanom Teus. Knez Zigmund Rakoci darovao je Brankovićevim
rođacima po ženskoj lozi naselјa, – pustare i plemstvo, a po ženskoj čelјadi
Brankovići su u srodstvu s erdelјskim Sekelјima, pa se jedan deo njihovog
imanja prilio i otud u vidu miraza. Treba reći da se u porodici Branković
nasledstva dodelјuju prema boji brade. Svi naslednici riđe brade (a nju su
nasledili po ženskoj liniji, jer Brankovići uzimaju riđokose za žene) ustupaju

prvenstvo crnobradima, čija brada svedoči da su naslednici po muškoj krvi.
Posedi Brankovića domašaju sada vrednost od blizu 27.000 forinti a godišnji
prihod s njih ceni se na preko hilјadu i po forinti. Ako njihove rodovničke
tablice i nisu najpouzdanije, njihovo bogatstvo je pouzdano i tvrdo kao
zemlјa po kojoj jašu i preko dvesta godina poneki zlatnik nije uopšte
napuštao njihove skrinje.
U Carigrad Avram Branković je došao hrom, s jednom dvostrukom
potpeticom i ovde kruži priča kako je osakaćen. Dok je Avram bio još dečak
od sedam godina – glasi ta priča – upali su Turci jednom na posede njegovog
oca i presreli na putu manji odred dvorana s detetom u šetnji. Pratnja se pred
Turcima razbežala, samo je uz Avrama ostao jedan starac koji je dugim
štapom veoma vešto odbijao sve napade konjanika, sve dok njihov starešina
nije hitnuo iz usta sulicu koju je držao među zubima, skrivenu u komadu
trske. Starac je pao pogođen, a Avram, koji je i sam imao prut u ruci,
zamahnuo je iz sve snage i zakačio njime Turčina po čizmama. Ma koliko
očaja i mržnje ležalo u tom dečačkom udarcu, to nije bilo dovolјno. Turčin se
samo nasmejao i odjezdio naredivši da spale selo. Prošle su godine kao
kornjače, Avram Branković je odrastao, događaj je zaboravlјen, jer bilo je
novih okršaja i Branković je sada vodio svoje vojnike noseći zastavu na
rukavici i u ustima komad trske s otrovnom sulicom unutra. Jednom su na
putu naišli na neprijatelјskog uhodu koji je išao sa svojim sinom, još
dečakom. Putovali su naoko nedužni noseći samo po štap. Jedan od vojnika
prepoznao je starca, nagnao konja na njega i pokušao da ga veže. Ali, starac
se branio štapom i nije se dao, pa su svi posumnjali da u štapu ima svijenu
tajnu poruku. Branković je tada izbacio otrovnu sulicu i ubio starca. U istom
času njega je svojim štapom udario dečak što je išao za starcem. Imao je jedva
sedam godina i po svemu sudeći, ni sva njegova snaga, mržnja i lјubav nisu
mogle da naude Brankoviću. Pa ipak, Branković se nasmejao i pao kao
pokošen.
Od tog udarca ostao je hrom u jednu nogu, napustio vojnički poziv i
njegov rođak grof Georgije Branković uveo ga je u diplomatske poslove u
Jedrenima, Varšavi i Beču. Ovde u Carigradu, Branković radi za engleskog
poslanika i ima stan u prostranoj kuli između kula Joroz Kaleši i Karataš na
Bosforu. Na prvom katu te kule Branković je naredio da se sazida tačno
polovina crkve posvećene majci Angelini, njegovoj čukunbabi koju je istočna
crkva proglasila sveticom, dok se druga polovina iste crkve nalazi u Erdelјu, u
postojbini Brankovićeva oca.
Avram Branković je čovek naočit, krupna grudna koša, koliko kavez za
veće ptice ili manju zverad, i na njega često nasrću ubice jer ima u narodu

pesma koja govori da su mu kosti od zlata.
U Carigrad je došao i na put ide na visokoj kamili hranjenoj ribom.
Životinja pod njim ravani i ne prosipa vino iz čaše usađene u oglav. On od
najranijeg detinjstva ne spava noću kao sav okati svet, nego samo danju, a
kad je okrenuo kosu i dao dan za noć, niko ne ume kazati. Ali ni noću, dok je
budan, on se ne može dugo na jednom mestu skrasiti ko da se tuđom suzom
nazobio. Zato mu uvek za trpezom dva tanjira postavlјaju, po dve stolice i
čaše primiču, i on iznenada usred obeda skače i premešta se. Isto tako, on ne
može dugo ostati na jednom jeziku, menja ih kao lјubavnice, i govori čas
vlaški, čas mađarski ili turski, a od nekog papagaja počeo je učiti hazarski.
Kažu da u snu govori i španski, ali mu se to znanje na javi topi. Nedavno mu
je neko u snu pevao jednu pesmu na nerazumlјivom jeziku. Pesmu je
upamtio i da mu je protumači morali smo tražiti nekoga vičnog jezicima koje
Branković ne zna. Tako smo došli do jednog rabina i Branković mu je
izrecitovao upamćene stihove. Nije ih bilo mnogo i glasili su:

Rabin je čuvši početak prekinuo Brankovića i nastavio napamet da kazuje
ostatak pesme. Potom je zapisao ime pisca stihova. Pesma je bila napisana još
u XII veku, a njen sastavlјač je neki Juda Halevi . Otada Branković uči i
jevrejski. Ali, njegovo svakodnevno zanimanje je sasvim praktično. Jer, on je
čovek od mnogo ruku i njegov osmeh je alhemija među drugim naukama i
veštinama njegovog lica.
Svake večeri čim ustane, on se sprema za rat. U stvari, on vežba s jednim
ovdašnjim čuvenim veštakom svoju brzinu na sablјi. Taj sablјaš je neki Kopt
po imenu Averkije Skila i kir Avram ga je unajmio kao slugu. Taj Averkije

nosi jedno oko mrsno, drugo posno, a sve bore lica vezane su mu u čvor
među povijama. On poseduje najpotpuniji opis i popis zahvata sablјom koji
su ikada izvedeni, i pre no što nove unese u svoj rukopisni priručnik
sablјaške veštine lično ih proverava na živom mesu. U jednoj prostranoj
dvorani, po kojoj je prostrt ćilim koliko manja livada, zatvaraju se gospo– dar
Branković i rečeni Kopt i u potpunom mraku vežbaju svoje sablјe. Averkije
Skila uzima tada obično jedan kraj duge kamilјe uzde u levu ruku; drugi kraj
te uzde prihvata kir Avram noseći u desnoj sablјu, po težini istu kakvu tamo
u pomrčini drži i Averkije Skila. Polako namotavaju onu uzdu oko lakta i
kada osete da su blizu udare sablјom jedan na drugog neštedimice, i to u onoj
pomrčini od koje se gluvi. O Brankovićevoj brzini pevaju uz gusle i ja sam
prošle jeseni video kako on s isukanom sablјom stoji pod drvetom i čeka da
dune vetar, a onda prvi plod koji otpadne zahvata sablјom, onako u padu, i
seče napola. On ima zečju usnu i da bi je pokrio pušta brkove, ali u razlјupku
vide mu se zubi dok ćuti. To izgleda kao da usne i nema, nego da brci rastu
na zubima.
Svi kažu za njega da voli svoj kraj i da je sveća i so svojima, ali on ima
čudnih mana, koje ne pristaju uz njegov poziv. On ne ume da stavi tačku na
razgovor i nikad ne uhvati čas kada se treba dići i otići. U tome on uvek
odugovlači i najzad odocni, pa su s njime drugi u nedoumici više na rastanku
nego pri prvom susretu. On uzima hašiš koji naročito za njega gotovi jedan
evnuh iz Kavale i niko više. Ali, začudo, njemu nije stalno opijum od potrebe
i da bi ga se oslobodio, on zapečaćeni sanduk s hašišom povremeno šalјe
skorotečom čak u Peštu i otuda ga dobija natrag pod istim pečatom posle dva
meseca, neotvoren, baš kad izračuna da će mu opet biti opijum potreban.
Nјegovo ogromno kamilјe sedlo s praporcima kad god nije na putu dubi u
prostranoj knjižnici i služi kao sto na kojem se može pisati i čitati stojeći. Po
sobama oko njega je gomila pokućanstva koje izgleda kao prestravlјeno, ali
nigde u njegovoj blizini nema, niti će biti, dve jednake stvari. Svaka stvar,
životinja i svaki čovek oko njega mora biti iz drugoga sela. On drži među
slugama Srbe, Rumune, Grke i Kopte, a nedavno je uzeo nekog Turčina iz
Anadolije za sobara. Kir Avram ima veliku i malu postelјu i tokom počinka (a
spava uvek samo danju) on se premešta iz jedne u drugu. Dok spava, njegov
sobar, neki Anadolac, Jusuf Masudi , gleda u njega pogledom od kojega
padaju ptice. A kad se probudi, Kir Avram kao u strahu peva u postelјi
tropare i kondake svojim precima, koje je srpska crkva proglasila za svece.
Ne može se zaklјučiti koliko se zanima za žene. Na Brankovića stolu čuči
drveni majmun prirodne veličine sa ogromnim spolovilom. Ponekad, kir
Avram upotrebi uzrečicu: ,,Žena bez dupeta, ko selo bez crkve!“ i to je sve.

Jednom mesečno gospodar Branković odlazi u Galatu uvek istoj vračari i ona
mu gleda sudbinu iz karata na jedan stari i veoma spor način. Vračara ima
zaseban sto za Brankovića u svom staništu i na taj sto baci novu kartu kad
god se napolјu promeni vetar. Od toga koji će vetar dunuti zavisi kakva će
karta pasti na Brankovića sto i to tako traje godinama. Prošlog Uskrsa čim
smo ušli dunuo je jugo i ona je bila u prilici da mu pruži nova proročanstva:
– Sanjate čoveka s jednim sedim brkom. Mlad, crvenih očiju, sa staklenim
noktima na ruci, ide ka Carigradu i uskoro ćete se sresti...
Ta vest toliko je obradovala našeg gospodara da je odmah naredio da mi
se stavi zlatna alka u nos i jedva sam se spasao te milosti...

Znajući koliko bečki dvor zanimaju planovi gospodara Brankovića, mogu
reći da on spada među one koji s posebnom pažnjom i usrđem neguju
sopstvenu budućnost kao neki veliki povrtnjak.
„On nije od onih što će trčke život proputovati. Budućnost on veoma
polako i savesno naselјava. Otkriva je komad po komad kao neko nepoznato
kopno, krči je najpre i potom zida na najpovolјnijem mestu, i u toj građevini,
najzad, dugo menja raspored već postavlјenih stvari. On se trudi da njegova
budućnost ne uspori hod i rast, ali pazi da se ni sam ne zaleti i ne krene brže
no što ona može da odmiče pred njim. To je neka vrsta trke.
Onaj ko je brži, gubi. U ovom času budućnost kir-Avrama je kao bašta u
koju je već bačeno seme, ali niko sem njega ne zna šta će nići. Pa ipak, kud
smera Branković možda se može nazreti iz jedne povesti koja se o njemu
prenosi šapatom. To je

Povest o Petkutinu i Kalini
Stariji sin kir-Avrama Brankovića, Grgur Branković, rano je turio papuču
u uzengiju i potegao sablјu kalјenu kamilјim izmetom. Nјegovo čipkano i
krvavo ruho slali su u to vreme iz Đule, gde je Grgur živeo s materom, u
Carigrad da se pere i glača pod očevim nadzorom, da se osuši na mirisnom
vetru s Bosfora, izbeli na grčkom suncu i prvim karavanom vrati natrag u
Đulu.
Drugi, mlađi sin Avrama Brankovića ležao je u to vreme negde u Bačkoj
iza neke šarene peći zidane ko crkva i patio. Pričalo se da ga je đavo zapišao i
da Idete ustaje noću, beži iz kuće i čisti ulice. Jer, noću ga sisala Mora, grizla
mu pete i teklo mu je muško mleko iz sisa. Uzalud su zabijali u vrata vilјušku
i poplјuvanim šipkom od prstiju krstili mu sise. Najzad, jedna žena ga
posavetova da zanoći s nožem umočenim u sirće, pa kad ga Mora spopadne,
da joj obeća ujutru na zajam soli i da je ubode onim nožem. Dečak to učini i
kada ga Mora stade sisati, on joj ponudi na zajam soli, ubode je i začu jauk u
kojem prepoznade, odavno znani glas. Trećega jutra doputova iz Đule u
Bačku njegova mati, zaiska s praga soli i pade mrtva. Na njoj nađoše ubod od
noža i kad liznuše ranu, beše kisela... Otada dečak sasvim zanemože u užasu,
poče mu opadati kosa i sa svakom vlasi opadala mu je (kako su vidari rekli
Brankoviću) po jedna godina života. I slali su mu u omotima od jute
pramenje tej detinje kose. On ju je lepio na meko ogledalo po kojem beše
naslikan detinji lik i tako znao koliko još godina života ima njegovom sinu.
Gotovo niko, međutim, ne zna da je kir Avram pored dva pomenuta sina
imao i posinka, ako se to tako može zvati. Taj treći sin, ili posinak, nije imao
matere, Branković ga je načinio od blata i pročitao mu četrdeseti psalm da ga
pokrene i udahne mu život. Kada je u čitanju došao do mesta: „Dugo čekah
Gospodina i saže se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koja buči i iz
gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje...“ zazvoni tri puta
zvono na crkvi u Dalјu, mladić se pokrete i reče:
– Kada je prvi put zazvonilo bio sam u Indiji, na drugo zvono u Lipisci, a s
trećim došao sam u svoje telo...
Tada mu Branković veza Solomunov čvor u kosu, okači mu o perčin

glogovu kašiku, nadenu mu ime Petkutin i pusti ga u svet. A sam je namakao
uže s kamenom sebi o vrat i s tim užetom o vratu odstojao liturgiju na
sredoposnu nedelјu.
Otac je naravno, morao (da bi sve bilo kao u živih) da ugradi Petkutinu u
prsa i smrt. Taj zametak svršetka, ta mala i još nepunoletna smrt bila je u
Petkutinu sprva bojažlјiva i priglupa, slabog prohteva za jelom i zakržlјalih
udova. Ali, već tada radovala se beskrajno što Petkutin raste, a on je rastao
tako da su njegovi gizdavi nikavi ubrzo bili toliko veliki da je u njima mogla
ptica leteti. Ali smrt u Petkutinu ubrzo je postala brža i pametnija od njega,
uočavala je opasnosti pre njega. A onda, kao da je dobila suparnicu o kojoj će
još biti reči. Postajala je nestrplјiva i lјubomorna i skretala je na sebe pažnju
na taj način što bi kod Petkutina izazivala svrab na kolenu. Počešao bi se i
nokat bi ispisao slova po koži i to se moglo pročitati. Tako su se dopisivali.
Smrt naročito nije trpela Petkutinove bolesti. A otac je Petkutina morao
snabdeti i bolešću, da bi bio što više nalik živim bićima, jer su bolesti živim
bićima neka vrsta očiju. Branković se, međutim, potrudio da ta Petkutinova
bolest bude što bezazlenija i obdario ga je cvetnom groznicom, onom što se
javlјa s proleća, kad usklasaju trave i cvetovi zaseju vetar i vodu prahom.
Branković je Petkutina smestio na svoje imanje u Dalјu, u kući gde su
sobe uvek bile pune ogara bržih da kolјu no da jedu. Jednom mesečno sluge
su grebenima češlјale prostirke i izbacivale duga povesma šarene dlake nalik
na pseće repove. Sobe u kojima je Petkutin živeo s vremenom su sticale uvek
iste, posebne boje i po njima se moglo odmah prepoznati Petkutinovo
stanište između hilјade drugih. Otisci i masnice koje su on i njegov znoj
ostavlјali za sobom po staklenim kvakama, jastucima, sedištima i naslonima,
na lulama, noževima i drškama čaša davali su dugu samo njemu svojstvenih
preliva. To je bila vrsta portreta, ikone ili potpisa. Branković je ponekad
Petkutina zaticao u ogledalima prostrane kuće, zazidanog u zelenu lišinu.
Podučavao ga je da uskladi u sebi jesen, zimu, proleće i leto s vodom,
zemlјom, vatrom i vihorom koje čovek takođe nosi u utrobi. Ogroman rad
koji je morao biti obavlјen trajao je dugo, Petkutin je dobio žulјeve na
mislima, mišići sećanja bili su mu se zategli do pucanja, a Branković ga je
naučio da čita levim okom jednu, a desnim drugu stranicu knjige, da piše
desnom rukom srpski, a levom turski. Potom ga je podučio u književnosti i
Petkutin je s uspehom kod Pitagore počeo nalaziti tragove čitanja Biblije i
potpisivao se brzo kao kad se hvata muva.
Sve u svemu, on je postao lep i obrazovan mladić i samo je povremeno
ispolјavao jedva vidne znake da nije kao ostali. Tako je, na primer,
ponedelјkom uveče umesto narednog mogao uzeti neki drugi svoj dan iz

budućnosti i upotrebiti ga sutra umesto utorka. Kada bi došao do uzetog
dana, on bi na tom mestu upotrebio preskočeni utornik i tako bi se naravnio
zbir. Doduše, u takvim prilikama šavovi između dana nisu mogli nalegati
kako treba, javlјale su se pukotine u vremenu, ali ta je stvar samo razgalјivala
Petkutina.
S njegovim ocem nije bilo tako. On je neprekidno sumnjao u savršenstvo
svoga dela i kad je Petkutinu bila dvadeset i prva godina, on je doneo odluku
da proveri koliko se Petkutin može takmičiti u svemu s pravim lјudskim
bićima. Mislio je ovako: proverili su ga živi, sad treba da ga provere i mrtvi.
Jer, samo ako se i mrtvi prevare i pomisle videći Petkutina da je pred njima
pravi čovek od krvi i mesa što najpre soli pa grize, može se uzeti da je pokušaj
uspeo. I donevši taj zaklјučak, našao je Petkutinu nevestu.
Pošto velmože u Vlaškoj uvek vode po jednog telohranitelјa i po jednog
čuvara duše i Branković je nekada tako postupao. Među čuvarima duše imao
je on nekog Cincarina koji je govorio da je na svetu sve postalo istina i imao
veoma lepu kćer. Devojka je uzela sve najlepše od matere, tako da je ova
posle porođaja ostala ružna zauvek. Kada je devojčica napunila deset godina,
mati je svojim nekada lepim ruka– ma nauči da mesi hleb, a otac je pozva,
reče joj da budućnost nije voda i prestavi se. Devojka je za ocem plakala u
potocima tako da su joj se mravi uz Suze mogli popeti do lica. Sada je ona
bila sirotica i Branković je udesio da se ona sretne sa Petkutinom. Zvala se
Kalina, njena je senka mirisala na cimet i Petkutin je doznao da će ona voleti
onoga, koji je jeo drenjina u martu. Sačekao je mart, najeo se drenjina i
pozvao Kalinu da prošetaju kraj Dunava. Na rastanku ona je skinula prsten s
ruke i bacila ga u reku.
Ako se čoveku dogodi nešto prijatno – objasnila je Petkutinu – to uvek
treba začiniti nekom neprijatnom sitnicom; tako se bolјe upamti taj trenutak.
Jer, čovek uvek duže pamti neprijatne nego prijatne stvari.
Ukratko, Petkutin se dopao njoj, ona se dopala Petkutinu i venčanje je
obavlјeno iste jeseni sa velikom radošću. Kumovi su se na svadbi oprostili
jedan od drugog, izlјubili se, jer se neće videti mesecima i potom zagrlјeni
otišli da piju od rakijskog kazana do kazana. Kada je osvanulo proleće, oni su
se najzad istreznili, obazreli se oko sebe i posle dugog zimskog mamurluka
ponovo ugledali jedan drugog. Tada su se vratili u Dalј i ispratili mladence na
uobičajeni prolećni izlet, pucajući iz pušaka. Treba znati da iz Dalјa mladenci
obično idu na svoje prolećne izlete ili teferiče do drevnih ruševina, gde ima
lepih sedišta od kamena i grčkog mraka, koji je gušći od ostalih pomrčina kao
što je grčka vatra sjajnija od bilo koje druge vatre. Na tu stranu krenuo je i
Petkutin sa Kalinom. Izdaleka izgledalo je da Petkutin tera zapregu vranaca,

ali kad bi kinuo od mirisa nekog cveta ili pucnuo bičem, sa konja bi se
razleteo oblak crne muhe i videlo bi se da su belci. To međutim nije smetalo
ni Petkutinu ni Kalini.
Protekle zime oni su se zavoleli. Jeli su istom vilјuškom naizmence, i ona
mu je pila vino iz usta. On ju je milovao tako da joj je duša škripala u telu, a
ona ga je obožavala i terala ga da mokri u nju. Govorila je smejući se svojim
vršnjakinjama da ništa ne češe tako dobro kao muška trodnevna brada nikla
u lјubavi. A mislila je ozbilјno u sebi: trenuci mog života umiru kao muhe
kad ih gutaju ribe.
Kako da ih učinim hranlјivim za njegovu glad? Molila ga je da joj odgrize
uho i pojede ga i nikada za sobom nije zatvarala fioke i vrata ormara da ne
prekine sreću. Bila je ćutlјiva jer je odrasla u tišini beskonačnih očevih
čitanja uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tišine. I sada kad
su se uputili na teferič, bilo je slično i njoj se to dopadalo. Petkutin je uzde
njihovih kočija držao o vratu i čitao neku knjigu, a Kalina je čavrlјala i usput
su igrali jednu igru. Ako bi ona u pričanju pomenula neku reč u času kada bi
on pročitao tu istu reč u knjizi, menjali bi uloge i onda bi dalјe ona čitala, a
on pogađao. Tako, kada ona pokaza prstom jednu ovcu u polјu, a on reče da
je upravo u knjizi došao do mesta gde se pominje ovca, ona jedva poverova i
uze štivo da proveri. Doista, u knjizi je pisalo:
Kad se već naobećah i molbama kad se pomolih mrtvačkom svetu, tad ovcu i
ovna nad rupom onom zakolјem; crna krvca poteče i tada odozdo stanu iz Ereba
kupit se duše pokojnih lјudi: neveste i mladići i s njima mnogotrpni starci,
nežne devojčice dođu, zbog skorih žalosne jada.
Pošto je tako pogodila, sad Kalina uze čitati kako sledi:
Mnogi što su ih nekad probola medokovna koplјa s krvavim oružjem
stignu u borbi što padoše nekad; okolo one rupe sa sviju strana se nađu s
vikom i krikom, a mene bledoća obuze i strah...
A ja oštri mač potegoh od svojega bedra sedoh onde i praznu ne puštah
nikoju senku da se napije krvi pre nego proroke pitah...
U času kada ona dođe do reči ,,senka“ Petkutin opazi senku koju je bacao
razrušeni rimski teatar na njihovom putu. Bili su stigli.
Ušli su na ulaz za glumce, bocu s vinom, glјive i krvavice koje su poneli
stavili na veliki kamen posred scene i brzo se povukli u hlad. Petkutin je
prikupio suve bivolјe balege, nešto grančica punih skorela blata, uneo sve to
na scenu i upalio vatru. Kresanje kresiva čulo se potpuno jasno sve do
najdalјeg mesta u poslednjem redu pri vrhu pozorišta. Ali, napolјu, izvan

gledališta, gde su divlјale trave i mirisi brusnice i lovorike, nije se moglo čuti
ništa što se događalo unutra.
Vatru je Petkutin posolio da bi se izgubio miris balege i blata u njoj, a
zatim glјive oprao u vinu i zajedno s krvavi-cama bacio na žeravicu. Kalina je
sela i gledala kako sunce na zalasku menja sedišta u gledalištu i približava se
izlasku iz pozorišta. Petkutin je šetao po sceni i ugledavši imena davnih
vlasnika sedišta uklesana u pročelјima redova, počeo sricati drevne
nepoznate reči:
Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius, Publilia tribu... Sorto
Servilio... Veturia Aeia...
– Ne dozivaj mrtve! – upozori ga tada Kalina – ne dozivaj ih, doći će!
Čim je sunce napustilo pozorište, skinula je glјive i krvavice s vatre i oni
počeše da jedu. Čujnost je bila savršena i svaki njihov zalogaj odjekivao je na
svakom sedištu ponaosob podjednako glasno, od prvog do osmog reda, ali
svuda na drugi način, vraćajući im zvuk natrag, u središte scene. To je bilo
kao da su oni gledaoci čija su imena bila uklesana na pročelјima kamenih
sedišta jeli zajedno sa supružnicima, ili bar požudno mlјackali usnama pri
svakom novom zalogaju. Sto dvadeset pari mrtvih ušiju osluškivalo je s
napetom pažnjom i čitavo gledalište žvakalo za bračnim parom požudno
udišući miris krvavice. Kada bi zastali u jelu, zastajali bi i mrtvi kao da im je
zalogaj zapeo u grlu i napregnuto pratili šta će potom mladić i devojka
učiniti. U takvim trenucima Petkutin je naročito pazio da sekući hranu ne
poreže prst, jer je imao osećaj da bi gledaoce miris žive krvi mogao izvesti iz
ravnoteže i oni bi, brzi kao bol, mogli kidisati s galerije na njega i Kalinu i
rastrgnuti ih gonjeni svojom dve hilјade godišnjom žeđi. Osetivši malu jezu,
privukao je Kalinu i polјubio je. Ona je polјubila njega i čulo se kako 120
usta cmokću kao da se i oni na galeriji lјube i vole.
Posle obeda ostatak krvavice Petkutin je bacio u vatru da dogori, a potom
je ugasio oganj vinom i cvrčanje ugašene vatre bilo je propraćeno u
gledalištu jednim prigušenim: Psssssst! Upravo je hteo da vrati nož u korice,
kada je iznenada dunuo vetar i naneo nešto cvetnog praha na pozornicu.
Petkutin je kinuo i u istom trenutku posekao ruku. Krv je pala na topli
kamen i zamirisala...
U tom času sto dvadeset mrtvih duša stuštilo se na njih sa cikom i
urlanjem. Petkutin je potegao mač, ali su Kalinu rastrgli čupajući joj komad
po komad živoga mesa sve dok se njeni krici nisu pretvorili u iste onakve
krike kakve su ispuštali mrtvi i dok se nije i ona sama pridružila proždiranju
još nepojedenih delova sopstvenog tela.

Petkutin nije znao koliko je dana prošlo pre no što je shvatio gde je izlaz
iz pozorišta. Bludeo je po sceni oko zgarišta i ostataka večere sve dok neko
nevidlјiv nije podigao sa zemlјe njegov ogrtač i ogrnuo se njime. Prazni
ogrtač mu je prišao i oslovio ga Kalininim glasom.
On ju je zagrlio prestrašen, ali pod krznom i na dnu glasa nije mogao
videti ništa sem purpurne postave plašta.
– Kaži mi – rekao je Petkutin Kalini stežući je u naručju – čini mi se da mi
se pre hilјadu godina dogodila ovde neka užasna stvar. Neko je bio rastrgnut
i prožderan i krv još uvek leži po zemlјi. Ne znam da li se to stvarno dogodilo,
ili ne, i kada? Koga su pojeli? Mene ili tebe?
– Nije ti se ništa desilo, nisu tebe rastrgli – uzvratila je Kalina. – I bilo je
maločas, a ne pre hilјadu godina.
– Ali, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav?
– Ne vidiš me, mladiću, zato što živi ne mogu videti mrtve. Samo mi
možeš čuti glas. Što se mene pak tiče, ja ne znam ko si ti i ne mogu te poznati
dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I znam da
si živ.
– Ali Kalina! – kriknu tada on – to sam ja, tvoj Petkutin, zar me ne
poznaješ, maločas, ako je to bilo maločas, lјubila si me.
– Kakva je razlika maločas ili pre hilјadu godina, sada kada je ovako kako
je?
Na te reči Petkutin izvadi nož, približi prst mestu za koje je mislio da
sadrži nevidlјive usne njegove žene i poreza se.
Kap krvi zamirisa, ali ne pade na kamen, jer je Kalina žudno dočekala
usnama. Kriknu prepoznavši Petkutina i rastrže ga kao strvinu pijući žudno
njegovu krv i bacajući kosti u gledalište, odakle su navirali ostali.

Istoga dana kada se ovo dogodilo sa Petkutinom, kir Avram Branković
zapisao je sledeće reči:
„Opit sa Petkutinom uspešno je okončan. On je tako savršeno odigrao
svoju ulogu da je obmanuo i žive i mrtve. Sada mogu da pređem na teži deo
zadatka. Sa malog na veliki pokušaj. S čoveka na Adama.“
Tako, dakle, dolazimo do planova kir – Avrama Brankovića. Planovi na
kojima on zasniva svoju budućnost vezani su za dve klјučne ličnosti. Jedni od

njih ,u vezi su sa Brankovićevim uglednim srodnikom, grofom Đorđem
Brankovićem o kojem bečki dvor svakako ima pouzdanija obaveštenja nego
mi ovde. Drugo je jedna osoba koju kir Avram naziva ,,kuros“ (što na grčkom
znači dečak) i njen dolazak on očekuje ovde u Carigradu kao Jevreji dolazak
Mesije. Tu osobu, koliko se moglo saznati, Branković ne poznaje lično, ne zna
joj čak ni ime (otuda onaj grčki naziv iz milošte) i viđa je samo u snovima. Ali
u snove mu ta ličnost dolazi redovno i kad Branković sanja, on sanja nju. Po
opisu samog gospodara Avrama, ,,kuros“ je mlađi čovek, ima jedan brk sed,
staklene nokte i crvenook je. Branković očekuje da se jednoga dana sastane s
njime i da uz njegovu pomoć dozna ili postigne neku stvar do koje veoma
drži. Od svog ,,kurosa“ Branković je u snu naučio da čita zdesna ulevo na
jevrejski način i da sanja snove od kraja ka početku. Ti neobični snovi u
kojima se kir Avram pretvara u ,,kurosa“ ili, ako hoćete, u Jevrejina, počeli su
pre mnogo godina. Sam Branković kaže o svom snu da se najpre javio nalik
na nekakav nemir koji kao kamen bačen u njegovu dušu pada kroz nju
danima, prestajući s padanjer samo noću, kada pada i duša zajedno s
kamenom. A potom, taj san je potpuno zavladao njegovim životom, i on je
počeo da biva u snu dvaput mlađi no na javi. Iz njegovih snova zauvek su
iščezli najpre ptice, potom njegova braća pa otac i mati, praštajući se na
rastanku. Potom su svi likovi i gradovi iz njegove okoline i sećanja nestali
netragom, najzad je iz tog potpuno tuđeg sveta snova iščezao i on sam, kao da
se noću, dok sanja, pretvarao u nekog sasvim drugog čoveka, čije ga je lice
sagledano u nekom ogledalu sna prepalo kao da je njegova mati ili sestra
pustila bradu. Taj drugi imao je crvene oči, jedan brk sed i staklene nokte.
U tim snovima, praštajući se sa svima oko sebe, Branković je najduže
sanjao svoju pokojnu sestru, ali je ona u tim sanjanjima svaki put gubila po
neki deo svojeg, Brankoviću dobro poznatog izgleda i dobijala delove tela
nove, nepoznate i tuđe. Zamenila je s nepoznatom osobom u koju se
pretvarala najpre glas, potom boju kose i zube i najzad su samo njene ruke
još grlile Brankovića sve strasnije i strasnije. Sve ostalo već nije bila ona. A
onda, jedne noći, tanke tako da su se dva čoveka mogla rukovati jedan stojeći
u utorniku a drugi u sredi, ona mu dođe preobražena sasvim, lepa da se svet
prepadao usput od njenog lika. Obisnu mu se o vrat nekim rukama koje su
imale svaka po dva palca. On najpre umalo ne pobeže od nje iz svoga sna, ali
potom popusti i ubra jednu od njenih dojki kao breskvu. I potom kao da je
svoje dane brao s nje kao s drveta, nudila mu je uvek drugo voće, sve slade i
slađe, tako da je s njom spavao danju po raznim snovima kao drugi lјudi sa
svojim naložnicama noću po iznajmlјenim kućama. I samo kada bi
povremeno iz tih zagrlјaja izronila neka od njenih šaka sa dva palca, nije

mogao odrediti kojom ga rukom miluje, jer razlike nije bilo. Ta sanjana
lјubav njega je, međutim, crpla istinski i tako žestoko da je gotovo sav bio
iscurio iz svojih snova u svoju postelјu. Tada, ona mu dođe poslednji put i
reče:
– Ko iz gorke duše prokune, uslišiće se. Srešćemo se možda još negde u
drugom životu.
I Branković nije nikada saznao da li je ona to govorila njemu, kir-Avramu
Brankoviću, ili njegovom dvojniku iz sna s jednim sedim brkom, ,,kurosu“ u
kojega se Branković pretvarao dok spava.
Jer on se u snu odavno nije osećao kao Avram Branković. Osećao se
potpuno kao onaj drugi što nosi staklene nokte. U snovima već godinama on
nije čak ni hramao kao na javi. On uveče oseća kao da ga budi nečiji umor,
kao što izjutra oseća da će usnuti od toga što se neko negde oseća ispavan i
sve budniji i bodriji. On ima kapke koji se sklapaju kad god se kapci nekoga
drugog negde rasklope. On i nepoznati imaju među sobom spojene sudove
snage i krvi, pa im se ta snaga pretače, kao što se pretače vino da se ne
ukiseli. Što jedan tokom noći sna biva odmorniji i puniji snage, to drugoga ta
ista snaga sve više napušta i gura u umor i san. Najstrašnije je u svemu tome
iznenadno padanje u san nasred ulice, ili gde već bude, kao da to i nije san
nego odjek nečijeg trenutnog buđenja. Kir-Avramu se dogodilo nedavno, dok
je posmatrao pomračenje meseca, da padne u san tako naglo da je odmah
počeo da sanja kako ga udaraju korbačem i nije uopšte bio svestan da se sam
onako padajući udario i rasekao po onom istom mestu na čelu po kojem je u
snu dobio udarac bičem.
Moj je utisak da je čitava ova stvar – i ,,kuros“ i onaj Juda Halevi, u
neposrednoj vezi s jednim poslom koji gospodar Branković i mi, njegove
sluge, obavlјamo već godinama. Reč je o jednom glosaru, ili azbučniku, koji
bi se mogao nazvati Hazarskim rečnikom. Na njemu on radi neumorno i s
naročitim cilјem. Branković je dopremio u Carigrad iz Zarandske županije i iz
Beča osam kamila knjiga i još uvek mu stižu nove, tako da se ogradio od sveta
zidovima rečnika i starih rukopisa. Ja koji sam vičan bojama, mastilu i
slovima, za vlažnih noći poznajem po mirisu svako slovo u njima i ležeći u
svom kutu čitam po mirisima čitave stranice nerazmotanih svitaka pod
pečatom koji leže negde uz tavanicu kule. Kir Avram, pak, najradije čita po
hladnoći, samo u košulјi, izlažući svoje telo drhtavici, i samo ono što se od
pročitanog kroz tu drhtavicu probije do njegove pažnje smatra vrednim da se
upamti i obeleži u knjizi. Brankovićeva kartoteka sazdana uz knjižnicu
obuhvata hilјade listova na različite teme: od kataloga uzdaha i usklika u
staroslovenskim molitvama, do popisa soli i čajeva i ogromne zbirke kose,

brada i brkova najrazličitijih boja i krojeva živih i mrtvih osoba svih rasa koje
gospodar lepi na staklene boce i drži kao neku vrstu muzeja starih frizura.
Nјegova kosa, pak, nije zastuplјena u ovoj zbirci, ali je on naredio da se od
dlaka te kose izveze na grudnjacima koje nosi njegov grb s jednookim orlom i
geslom: „Svaki gospodar svoju smrt lјubi.“
Nad svojim knjigama, zbirkama i kartotekom Branković radi svake noći,
ali u najvećoj tajnosti i s izuzetnom pažnjom on se posvetio izradi jednog
azbučnika, rečnika o pokrštavanju Hazara – nekog davno iščezlog plemena s
obala Crnog mora, koje je svoje mrtve sahranjivalo po čamcima. To je vrsta
otačnika, kataloga ili zbornika žitija svih onih ličnosti koje su pre nekoliko
stotina godina učestvovale u preobraćanju Hazara u hrišćansku veru, ili onih
drugih, potonjih ličnosti koje su o ovom događaju ostavile štogod zapisano.
Pristup Hazarskom rečniku Avrama Brankovića imamo samo nas dvojica
njegovih pisara, ja i Teoktist Nikolјski. Ta opreznost proističe verovatno iz
činjenice da se Branković tu upušta u razmatranje različitih jeresi, ne samo
hrišćanskih nego i jevrejskih i muhamedanskih, i naš pećki patrijarh sigurno
bi od svojih anatema, koje prebrojava svakog avgusta na dan uspenja svete
Ane, jednu odvojio za kir-Avrama, da zna kuda mu pamet šiba.
Branković raspolaže svim dostupnim podacima o Ćirilu
i Metodiju ,
hrišćanskim svetitelјima i misionarima, koji su sa grčke strane učestvovali u
pokrštavanju Hazara. Nјemu, međutim, pričinjava posebnu teškoću što u tom
imeniku ne može da uazbuči jevrejskog i arapskog predstavnika u
preobraćanju Hazara, a oni su takođe uzeli učešća u tom događaju i u
polemici vođenoj tom prilikom na dvoru hazarskog kagana. O tom Jevrejinu i
Arapinu ne samo da ništa nije mogao doznati sem da su postojali, nego im ni
imena ne zna ni on niti bilo koji grčki izvor o Hazarima do kojega je mogao
doći. Nјegovi lјudi obilaze vlaške manastire i carigradske podrume tražeći
hebrejske i arapske isprave o hazarskom pokrštavanju, on je i sam ovamo u
Carigrad došao zato da ovde, odakle su nekada upućeni misionari Ćirilo i
Metodije u hazarsku prestonicu da Hazare pokrste, pronađe rukopise i lјude
koji se time bave. Ali, blatom se česma ne može izaprati i on ne pronalazi
ništa. Ne može da poveruje da se samo on bavi Hazarima i da se ni u prošlosti
niko nije time bavio van kruga onih hrišćanskih misionara koji su ostavili
vest o Hazarima od sv. Ćirila do danas. Mora biti – tvrdi on – da neko među
dervišima, odnosno neko među jevrejskim rabinima svakako zna pojedinosti
o životu i delovanju jevrejskog, odnosno arapskog učesnika u polemici, ali na
takve nikako da naiđe u Carigradu, ili ovi neće da govore što znaju. On
pretpostavlјa da pored hrišćanskih izvora o Hazarima postoje isto tako

iscrpni arapski i jevrejski izvori o istom pitanju i narodu, ali nešto sprečava
lјude koji se time bave da se sretnu i povežu svoja znanja koja bi tek
udružena dala čistu i potpunu sliku o svemu što se odnosi na to pitanje.
– Ne shvatam – govori on često – verovatno uvek prerano prestanem da
mislim o svakoj stvari. Tako te stvari ostaju u meni samo dopola uobličene i
pomalјaju se samo do pasa...
Razlog ovako neumerenog zanimanja kir-Avramovog za jednu tako
beznačajnu stvar, prema mome mišlјenju nije teško objasniti. Gospodar
Branković se Hazarima bavi iz najsebičnijih razloga. On se na taj način
pokušava izlečiti od snoviđenja u koja je zatočen. ,,Kuros“ iz njegovih snova
takođe se bavi hazarskim pitanjem i to kir Avram zna bolјe nego mi. Jedini je
način da kir Avram oslobodi ropstva svoje snove da nađe tog tuđinca, a naći
će ga samo preko hazarskih isprava, jer one su jedini trag koji vodi ka onom
drugom. Ja mislim da tako isto misli i taj drugi. Nјihov susret je, dakle,
neminovan kao susret tamničara i zatočenika. Zato nije čudno što kir Avram
u poslednje vreme tako usrdno vežba sa svojim veštakom na sablјi. Svog
,,kurosa“ on mrzi tako da će mu oči popiti kao ptičija jaja. Čim ga se dokopa...
To bi bila jedna pretpostavka. Ali, ako ona nije tačna, onda se treba setiti reči
Avrama Brankovića o Adamu i njegovog uspešnog pokusa sa Petkutinom. U
tom slučaju on je opasan i ono što smera imaće nesagledive posledice, a
Hazarski rečnik njegov samo je knjiška predsprema za snažno dejstvovanje...
“

Ovim rečima završava se izveštaj Nikona Sevasta o Avramu Brankoviću. O
poslednjim danima svoga gospodara Sevast, međutim, nije mogao nikoga da
izvesti, jer su i gospodar i sluga ubijeni jedne srede odevene u maglu i
zalutale u Vlašku. O tom događaju ostavio je belešku jedan drugi
Brankovićev sluga, pomenuti veštak na sablјi, Averkije Skila. Ta beleška
izgleda kao da ju je Skila pisao vrhom svoga oružja umočenim u mastilo na
zemlјi, pridržavajući hartiju čizmom.
„Poslednje večeri u Carigradu pred odlazak – zapisao je Averkije Skila –
papas Avram okupio nas je u svojoj dvornici s pogledom na tri mora. Duvali
su zeleni vetrovi s Crnog, plavi, providni s Egejskog, a suhi i gorki vetrovi s
Jonske pučine. Naš gospodin je stajao uz kamilјe sedlo i čitao kada smo ušli.
Ujedale su anadolske muhe pred kišu i on se branio i terao ih korbačem
pogađajući nepogrešivo samim vrhom biča mesto ujeda na svojim leđima. Te

večeri mi smo već bili obavili uobičajenu vežbu sablјama i da nisam uzeo u
račun njegovu kraću nogu, bio bi me rasparao onako u pomrčini. Noću je
uvek bio brži no danju. Sada je na toj kraćoj nozi nosio ptičije gnezdo umesto
nazuvka, jer ono najbolјe greje.
Seli smo nas četvorica pozvanih – ja, dva njegova pisara i sobar Masudi,
koji je već u nekoj zelenoj zobnici imao pripravlјene stvari za put. Uzeli smo
po kašiku slatkog od trešanja s lјutom paprikom i popili po čašu vode iz
bunara koji stoji ovde u sobi, a odjekuje negde u podrumu kule sahranjujući
naše glasove. Papas Avram tada nas isplati i reče da ko želi može ostati. Ostali
s njime idu u rat, na Dunav.
Mislili smo da je to sve što ima da nam kaže i da nas neće duže zadržavati
kod sebe. Ali, Branković je imao jednu posebnu osobinu: bio je uvek
najmudriji u času kad se rastaje od sabesednika. Tada se gradio nevešt i od
društva se uvek praštao malo kasnije no što je pristojno i prirodno. Uvek je
prekoračivao čas kada je sve već rečeno i kada davno svi oko njega već
skidaju maske i počinju uzimati izgled kao kad su sami sa sobom. Tako se
zadržao i ovom prilikom. Stezao je ruku Anadolca u svojoj i kradom motrio
netremice na sve prisutne.
Tad iznenada sevnu užasna mržnja između Masudija i Nikona Sevasta,
dotada neopažena i brižlјivo prikrivana na obe strane. To se desilo pošto je
Masudi rekao kir-Avramu:
– Gospodaru, da i ja tebi uzvratim na darivanju pre no što se raziđemo.
Reći ću ti nešto što će te obradovati jer odavno žudiš to da čuješ. Onaj kojega
sanjaš zove se Samuel Koen0
– Laže! – kriknu utom Sevast sasvim neočekivano, zgrabi Masudijevu
zelenu zobnicu i hitnu je u ognjište koje je gorelo u sobi. Na to se Masudi
začudo mimo okrete papas Avramu i reče pokazujući na Nikona Sevasta:
– Pogledaj ga, gospodine, taj ima samo jednu nozdrvu u nosu. I piša
repom, kao svaki Sotona.
Papas Avram uhvati papigu koja je kandžama držala fenjer i oboje ih
spusti na pod. Na toj svetlosti u nosu Nikona Sevasta doista se ukaza jedna
jedina nozdrva crna i nepodelјena po sredini nosnicom, onako kako to biva
kod nečastivih. Tada mu papas Avram reče:
– Ti si, dakle, od onih što ne smeju obuću promeniti?
– Jesam, gospodaru, ali nisam od onih kojima govna na strah smrde. Ja ne
poričem da sam Sotona – priznade on bez kolebanja – samo napominjem da
pripadam podzemlјu hrišćanskog sveta i neba, zlim dusima grčke teritorije i

hadu pravoslavnoga obreda. Jer, kao što je nebo nad nama podelјeno između
Jehove, Alaha i
Boga oca, tako je podelјeno i podzemlјe između Asmodeja, Iblisa i Sotone.
Slučajnost je što sam uhvaćen na tlu današnje turske imperije, ali to ne daje
za pravo Masudiju i drugim predstavnicima islamskog sveta da mi sude. To
mogu samo predstavnici hrišćanskog obreda, čija se jurisdikcija u mom
slučaju jedina može priznati kao pravosnažna. U protivnom, može se dogoditi
da i hrišćanski ili jevrejski sudovi počnu suditi pripadnicima islamskog
podzemlјa kada se desi da im padnu šaka. Neka o tome upozorenju razmisli
naš Masudi...
Na to papas Avram uzvrati:
– Moj otac, Joanikije Branković – reče – imao je iskustva s takvima kao ti.
Svaka naša kuća u Vlaškoj imala je uvek svoje male domaće veštice,
sotončiće, vukodlake, s kojima smo večerali, slali na njih tenčomorce i
subotane, davali im rešeto da broje rupe i nalazili oko kuće njihove otpale
repove, brali s njima kupinu, vezivali ih za prag, ili za vola i šibali za kaznu, i
zaklapali ih po bunarima. Jedne večeri u Đuli otac je u nužniku zatekao na
rapi posađenog ogromnog sneška belića. Udario ga je fenjerom, ubio i otišao
da večera. Za večera je bila čorba od kupusa s veprovinom. Kusa on tako
čorbu i odjednom, tup! glava mu pade u tanjir. Polјubio se sa sopstvenim
likom koji je otuda virio i udavio u čorbi s kupusom. Na naše oči i pre no što
shvatismo šta se događa. Sećam se i danas, dok se davio u toj čorbi ponašao se
kao da je u nekom lјubavnom zagrlјaju, obujmlјivao je rakama čanak kao da
drži umesto veprovine glavu nekog drugog bića. Jednom rečju, sahranismo
ga kao da ga otimamo iz nečijeg snažnog zagrlјaja... A čizmu mu bacismo u
Moriš da se ne vampiri. Ako si Sotona, kao što jesi, kaži mi šta je smrt moga
oca Joanikija Brankovića značila?
– To ćete doznati sami i bez moje pomoći – uzvrati Sevast – ali ja ću vam
reći nešto drugo. Ja znam reči s kojima je u uhu umro vaš otac. One glase:
,Malo vina, da operem rake!’ To mu je zvonilo u ušima dok je umirao. A sada
još nešto, da ne kažete da sam ja, koji imam šuplјu kost, isisao sve ovo iz nje.
Vi se bavite hazarskim azbučnikom već decenijama, pa da i ja pridodam
nešto u vaš hazarski rečnik.
Čujte, dakle, što ne znate. Tri reke antičkog sveta mrtvih Aheront,
Piriflegeton i Kocitpripadajudanas podzemlјima islama, judaizma i
hrišćanstva; one teku deleći tri pakla Gehenu, Had i ledeni pakao
muhamedanaca, ispod negdašnje hazarske zemlјe. I tu se sučelјavaju na toj
tromeđi tri sveta mrtvih: Sotonina ognjena država s devet krugova

hrišćanskog Hada, s Luciferovim prestolom i zastavama paklenog cara;
islamsko podzemlјe s Iblisovim carstvom ledenih muka i Gebhurahovo
područje s leve strane Hrama, gde sede hebrejski bogovi zla, požude i gladi,
Gehena u vlasti Asmodeja. Ta tri podzemlјa se ne mešaju i granice među
njima izvučene su gvozdenim ralom i neće biti dozvolјeno nikome da ih
prelazi. Doduše, vi ta tri podzemlјa pogrešno zamišlјate, jer nemate iskustva.
U jevrejskom paklu, u državi anđela tame i greha Belijaala ne gore, kao što vi
mislite, Jevreji. Tamo gore slični vama, sve sami Arapi ili hrišćani. Na isti
način u hrišćanskom paklu nema hrišćana – tamo u oganj dospevaju
muhamedanci ili oni Davidove vere, dok se u Iblisovom islamskom mučilištu
nalaze sve sami hrišćani i Jevreji, a nema nijednog Turčina ili Arapina.
Zamislite Masudija, koji strepi od svoga tako strašnog, ali dobro poznatog
pakla, a tamo, umesto svojega naiđe na hebrejski Seol ili na hrišćanski Had
gde ću ga ja dočekati! Umesto na Iblisa, naleteće na Lucifera. Zamislite
hrišćansko nebo iznad pakla u kojem ispašta Jevrejin!
Shvatite to kao veliko, vrhunsko upozorenje, gospodaru! Kao najdublјu
mudrost. Nikakvih poslova u kojima se mešaju tri sveta, islam, hrišćanstvo ili
judaizam ovde na belom danu! Da ne bismo imali posla sa podzemlјima tih
svetova. Jer oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema teškoća. Takvi
uvek liče jedni na druge. Neprijatelјi su uvek isti, ili s vremenom postaju isti,
inače ne bi mogli biti neprijatelјi. Oni koji se među sobom istinski razlikuju,
oni u stvari predstavlјaju najveću opasnost. Oni teže da se upoznaju, jer im
razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima koji nam dopuštaju da se
razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvari san, obračunaćemo se i mi i naši
neprijatelјi udruženim snagama i uništićemo ih sa tri strane odjednom...
Na to kir Avram Branković reče da mu u toj stvari ipak nešto nije jasno i
upita:
– Zašto to niste već učinili, ako ne ti, kome još nije rep otpao, a ono oni
stariji i iskusniji? Šta čekate dok mi zidamo kuću na Očenašu?
– Čekamo vreme, gospodaru. Osim toga, mi đavoli možemo da načinimo
korak tek posle vas, lјudi. Svaki naš korak mora stati u vašu stopu. Mi smo
uvek jedan korak iza vas, mi večeramo tek posle vaše večere i ne vidimo
budućnost kao ni vi. Dakle, uvek prvo vi, pa mi. Ali, da ti kažem i to, za sada
još nisi, gospodaru, načinio nijedan korak koji bi nas nagnao da te gonimo.
Ako to jednom učiniš, ti, ili neko od tvojih potomaka, stići ćemo vas, onog
dana u sedmici čije se ime ne pominje. Ali, za sada je sve u redu. Jer se vi s
onim svojim riđookim kurosom nikako ne možete sresti sve da se on i pojavi
ovde, u Carigradu. Ako on sanja vas, kao što vi sanjate njega, ako on u snu
gradi vašu javu kao što je njegova java ograđena vašim snom. onda se vas

dvojica nikada ne možete pogledati u oči jer ne možete nikada jednovremeno
biti budni. Pa ipak, nemojte nas dovoditi u iskušenje. Verujte, mnogo je
opasnije, gospodaru, sastavlјati od rasutih reči rečnik o Hazarima, ovde u
ovoj tihoj kuli, nego ići u rat na Dunav, gde se već tuku Austrijanci i Turci,
mnogo je opasnije čekati neku spodobu iz sna ovde u Carigradu nego isukati
sablјu i jurišati, što vi, gospodaru, bar lepo umete. Mislite o tome i krećite
kud ste naumili bez brige i ne slušajte ovog Anadolca što pomorandžu umače
u so...
– Što se ostalog, gospodaru, tiče - zaklјuči Sevast – vi me, naravno možete
predati hrišćanskim duhovnim vlastima i prepustiti sudu predviđenom za
nečastive i veštice. Ali, pre no što to učinite, dopustite da vam postavim samo
jedno jedino pitanje. Verujete li vi, da će vaša crkva postojati i moći da sudi i
kroz 300 godina kao što može danas?
– Naravno da verujem – uzvratio je papas Avram.
– Onda to i dokažite: tačno kroz 293 godine sastaćemo se ponovo, u isto
ovo doba godine, na doručku, ovde u Carigradu, i onda me osudite isto kako
biste me osudili danas...
Papas Avram se nasmejao, rekao da pristaje i ubio još jednu muhu vrhom
korbača.
Kolјivo smo skuvali zorom, povili ga u jastuk zajedno s loncem i stavili u
putnu mrežu da greje papas-Avrama na počinku. Pošli smo na put brodom
preko Crnoga mora i ušća Dunava uz vodu. Poslednje laste letele su
poleđuške i njihove slike u Dunavu pokazivale su crna leđa umesto belih
trbuha. Uđosmo u magle, a one su se selile i nosile u sebi kroz šume i preko
Đerdapa neku tvrdu tišinu od koje se gluvi i u koju se ulivaju sve druge
tišine. Petoga dana, kod Kladova nas je dočekala konjanička jedinica iz
Erdelјa puna gorke rumunske prašine s druge strane vode. Čim se nađosmo u
taboru princa Badenskog, doznasmo da je i grof Georgije krenuo na ratište, a
da su generali Handershajm, Veterani i Hajzel već spremni za napad na
turske položaje, i da ih berberi već dva dana briju i češlјaju u hodu
trčkarajući oko njih. Iste noći videsmo neverovatnu veštinu našeg gospodina.
Smenjivala su se godišnja doba, jutra su bila hladna, ali noći još tople – do
ponoći leto, izjutra jesen. Papas Avram izabra sablјu, osedlaše mu konja, a iz
srpskog tabora dojaha manji odred konjanika sa živim golubovima u rukama.
Onako jašući pušili su duge čibuke natičući kolutove dima konjima na uši.
Kada
Branković uzjaha, dadoše i njemu raspalјenu lulu i svi, onako dimeći
odoše generalu Veteraniju da prime zapovest, kada se po austrijskom taboru

začuše glasovi:
– Idu goli Srbi! – I zbilјa, za konjanicima naiđe odred pešaka koji su bili
zbacili sa sebe sve sem kapa. Prolazili su nagi kroz svetlost logorskih vatri kao
kroz kapije i za njima u mraku nešto brže njihove gole senke, dvaput starije
od njih.
– Zar ćete po mraku napadati? – upita Veterani milujući psa tako visokog
da je mogao čoveka repom po ustima ošinuti.
– Hoćemo – uzvrati kir Avram – ptice će nam pokazati put.
Nad austrijskim i srpskim položajima bio je breg Rs, na kojem nikada ne
pada kiša, i na njemu turska utvrda s topovima. Nisu joj se već tri dana mogli
priklјučiti ni sa koje strane. General reče Brankoviću da napadnu tu utvrdu.
– Ako osvojite položaj zapalite zelenu vatru od klenovog pruća – dodade
general – da se znamo ravnati.
Konjanici primiše zapovest i odjezdiše pušeći svoje lule. Malo zatim
videsmo kako nad turskim položajem uzleteše zapalјeni golubovi – jedan,
drugi, treći, prosu se malo pucnjave i jednovremeno vratiše se u logor papas
Branković i konjanici pušeći i dalјe na duge čibuke kao ranije. General ih
začuđeno upita zašto ne jurišaju na topove, a papas Avram mu ćutke pokaza
lulom na breg. Tamo je buktala zelena vatra i turski topovi nisu se više čuli.
Utvrda je bila uzeta.
Nastupajućeg jutra papas Avram umoran od noćnog boja počinu pred
šatorom, a Masudi i Nikon Sevast sedoše da se kockaju. Nikon je gubio
ogromne iznose već treći dan, a Masudi nije prekidao igru. Mora biti da su
imali neke strašno jake razloge kada su pod kišom tanadi ostajali na belegu –
Branković u snu, a njih dvojica u kocki. U svakom slučaju njihovi razlozi bili
su jači od mojih, pa se ja sklonih na vreme u bezbedan zaklon. Upravo tada u
naš šanac upadoše turski vojnici sekući sve što se miče, a odmah za njima
trebinjski Sablјak-paša , koji je gledao u mrtve, a ne u žive. Za njime ulete na
ratište i neki bledi mladić na kojem je bio samo jedan brk sed, kao da je
čovek samo dopola stario. Na svilenom grudnjaku papas-Avrama bio je
izvezen grb Brankovića sa jednookim orlom. Jedan turski vojnik koplјem
pogodi tu vezenu pticu takvom silinom da se čulo kako gvožđe probivši
spavaču grudi udari u kamen pod njim. Budeći se u smrt Branković se pridiže
na jednu ruku i poslednje što vide u životu bio je riđook mladić staklenih
noktiju s jednim srebrnim brkom. Tad Brankovića osu pot i dva mlaza znoja
svezaše mu se pod vratom u čvor. Ruka pod njim toliko poče drhtati, da on
onako proboden pogleda začuđeno u nju i osloni se svim svojim pudovima na
tu ruku da je umiri. Ona pak, još neko vreme treperaše smirujući se kao

odapeta strana, a kada se sasvim smiri, on pade bez reči po toj ruci. U istom
času sruši se i onaj mladić pravo u svoju senku kao pokošen od Brankovićeva
pogleda i otkotrlјa mu se zobnica koju je nosio preko ramena.
– Je l’to pogibe Koen? – uzviknu paša, a vojnici, pomislivši da je neko od
kockara pucao u mladića isekoše u trenu Nikona Sevasta, onako s još
nebačenim kockama u šaci. Okretoše se i Masudiju, ali on reče nešto paši na
arapskom upozoravajući da mladić nije mrtav, nego da spava. To Masudiju
produži život za jedan dan, jer paša naredi da ga ne seku toga nego sledećeg
dana, kako posle i bi.
Ja sam sablјaš – zaklјučio je Averkije Skila svoju belešku o Avramu
Brankoviću – ja znam: kad ubijaš, sa svakim je drugačije, kao što je svakad
drugačije sa svakom novom ženom u postelјi. Samo što neke posle zaboraviš,
a neke ne. Neki od ubijenih, opet, i neke od žena tebe nikada ne zaborave.
Smrt kir-Avrama Brankovića bila je od onih koje se pamte. Bilo je to ovako.
Dotrčaše odnekud pašini momci s koritom tople vode, okupaše kir-Avrama i
predadoše ga nekom starčiću što je treću cipelu nosio o vratu punu mirisa,
balsama i kudelјe. Pomislih da će papas-Avramu vidati rane, ali onaj ga
namaza belilom i rumenilom, obrija ga i očešlјa i takvog ga odnesoše Sablјakpaši pod šator.
– Eto još jednog golog Srbina – pomislih. Idućeg jutra u tom šatoru je i
umro. To je bilo 1689. godine po istočnom računanju vremena, na
sveštenomučenika Evtihija. U času kada je Avram Branković izdahnuo,
Sablјak paša izađe pred šator i zatraži malo vina da opere ruke.“
BRANKOVIĆ GRGUR – videti: stolpnik
KAGAN – Naziv hazarskog vladara. Nјegova prestonica bila je Itil, a
letnja rezidencija nalazila se na Kaspijskom moru i zvala se Semender.
Smatra se da je prihvatanje grčkih misionara na hazarskom dvoru bilo stvar
političke odluke. Još 740. godine tražio je jedan od hazarskih kagana iz
Carigrada misionara vična hrišćanskom zakonu. I u IX veku trebalo je ojačati
grčkohazarski savez pred zajedničkom opasnošću: u to vreme Rusi su već
zakovali štit na carigradske kapije i od Hazara uzeli Kijev. Postojala je još
jedna opasnost. Tadašnji kagan nije imao naslednika na prestolu. Jednoga
dana došli su mu neki grčki trgovci i on ih je primio i ugostio. Bili su svi
odreda maloga rasta, crnomanjasti i kosmati toliko da im se na grudima video
razdelјak u dlaci. Kagan je sedeo među njima kao div i obedovao. Bilo je
vreme pred nepogodu i ptice su udarale u okna, a muhe u ogledala. Pošto su

putnici ispraćeni i nagrađeni, kagan se okrenuo u odaju i slučajno bacio
pogled na ogriske zaostale od obeda. Ogrisci Grka bili su ogromni, kao u
divova, a kaganovi majušni, kao u deteta. Brzo je pozvao dvorane da se sete
šta su mu govorili stranci, ali niko nije ništa upamtio. Uglavnom su ćutali –
zaklјučili su svi. Tada se kaganu javio jedan Jevrejin, od onih iz dvorske svite,
i rekao da će rešiti kaganove teškoće.
– Da vidim kako – rekao je kagan i liznuo malo svete soli. Jevrejin mu je
doveo jednog roba i naredio da rob obnaži ruku. Ruka je bila potpuno
istovetna s kaganovom desnom rukom.
– Da – rekao je kagan – zadrži ga. Zadrži ga i radi dalјe. Na dobrom si
putu.
Tako su se razleteli glasnici po celom carstvu i posle tri meseca Jevrejin
mu je doveo jednog mladića čija su stopala potpuno izgledala kao kaganova. I
njega su zadržali na dvoru. Tako su potom našli još dva kolena, jedno uho i
rame – sve isto kao u kagana. Malo-pomalo, na dvoru se skupila grupa
mladih lјudi, što vojnika, što robova, što užara, Jevreja, Grka, Hazara i Arapa,
koji su – kad bi se od svakog uzeo po jedan ud ili deo tela – mogli sastaviti
jednog mladog kagana istovetnog onome koji je vladao u Itilu. Nedostajala je
samo glava. Nјu nisu mogli nikako naći. I tada je jednoga dana kagan pozvao
Jevrejina i zatražio ili njegovu ili kaganovu glavu. Ovaj se uopšte nije uplašio
i kagan ga začuđeno upita za razlog.
– Razlog je u tome što sam se uplašio još pre godinu dana, a ne danas. Pre
godinu dana sam našao i glavu. I čuvam je ovde u dvoru već toliko meseci, ali
se ne usuđujem da je pokažem.
Kada je kagan naredio da se pokaže glava, Jevrejin je izveo pred njega
jednu devojku. Bila je mlada i lepa i njena glava toliko je ličila na kaganovu
da su je mogli zameniti u ogledalu. Kada bi neko u ogledalu video njen lik,
mislio bi da vidi kagana, ali mlađeg. Tada kagan naredi da dovedu sve one
koji su skuplјeni i da Jevrejin od njihovih udova načini još jednog kagana.
Dok su se preživeli bogalјi čiji su udovi ugrađeni u drugog kagana razilazili,
Jevrejin je na čelu novosazdanog ispisao neke reči i mladi kagan, kagan
naslednik, uspravio se na kaganovoj postelјi. Tada ga je trebalo i proveriti i
Jevrejin ga je poslao u ložnicu kaganove lјubaznice princeze Ateh. Ujutru je
princeza poslala pravom kaganu sledeću poruku:
– Onaj koji mi je bio sinoć poslat u postelјu obrezan je, a ti nisi. Dakle, ili
je on neko drugi, a ne kagan, ili se kagan predao Jevrejima i obrezao, pa
postao neko drugi. Odluči, dakle, šta se dogodilo.
Kagan je tada upitao Jevrejina šta treba da znači ta razlika. Ovaj je

odgovorio:
– Zar neće razlike nestati čim se i sam obrežeš?
Kagan se našao u nedoumici i upitao ponovo za savet princezu Ateh. Ona
ga je odvela u podrume svoga dvorca i pokazala kaganovog dvojnika. Bila ga
je bacila u lance i iza rešetaka, ali on je već bio raskinuo sve lance, i tresao je
rešetke ogromnom snagom. Za jednu noć bio je porastao toliko da je pravi
neobrezani kagan izgledao pred njim kao dete.
– Hoćeš li da ga pustim? – upitala je princeza. Tada se kagan toliko
uplašio da je naredio da obrezanog kagana usmrte. Princeza Ateh plјunula je
divu u čelo i ovaj se srušio mrtav.
Tada se kagan okrenuo Grcima, sklopio s njima novi savez i uzeo njihovu
veru kao svoju.
LOVCI SNOVA – sekta hazarskih sveštenika čiji zaštitnik je bila princeza
Ateh . Umeli su da čitaju tuđe snove, da stanuju u njima kao u svojoj kući i
da love jureći kroz njih divlјač koja im je zadata – čoveka, stvar ili životinju.
Zapis jednog od najstarijih lovaca na snove je sačuvan i glasi: ,,U snu
osećamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom
svet na obali, ali opet tonemo s žurbom i žudno, jer se osećamo dobro samo u
dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opažamo jedno čudno
stvorenje tromije od nas, priviknuto da diše na drugi način no mi i zaleplјeno
za svoje kopno svom svojom težinom, pri tome lišeno strasti u kojoj mi
živimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazlučivi i jedno
su isto.
To stvorenje napolјu, to smo takođe mi, ali mi kroz milion godina i
između nas i njega pored godina leži i strašna nesreća koja se sručila na tog
napolјu, pošto je odvojio telo od slasti... “
Jedan od najčuvenijih čitača snova zvao se, prema predanju, Mokadasa al
Safer . On je uspeo da se domogne najdublјih prodora u tajnu, uspeo je da
kroti ribe u tuđim snovima, da otvara u tuđim snoviđenjima vrata, da roni po
sanjanjima dublјe no iko pre njega, sve do Boga, jer na dnu svakog sna leži
Bog. A onda mu se desilo da nije više nikad mogao da čita snove. Dugo je
mislio da je dosegao vrhunac i da se dalјe ne može ni ići u toj mističnoj
veštini. Onome koji dođe do kraja puta put više i nije potreban, pa mu se i ne
daje. Ali, oni oko njega nisu tako mislili. Takvi su jednom poverili stvar
princezi Ateh i ona im je tada objasnila slučaj Mokadase al Safera:

Svakoga meseca jednom, na praznik soli, pristalice hazarskog kagana bore
se na život i smrt po predgrađima sve tri naše prestonice protiv vas, mojih
pristalica i štićenika. Kada padne veče, u času dok njegove mrtve sahranjujemo
u jevrejskim, arapskim ili grčkim. a moje u hazarskim groblјima, kagan tiho
otvara bakarna vrata moje ložnice noseći sveću čiji plamen miriše i dršće od
njegove strasti. Tada, ja ga ne gledam, jer liči na sve druge lјubavnike širom
sveta udarene srećom u lice. Nas dvoje provodimo noć zajedno, ali u zoru, kada
on odlazi, ja u uglačanom bakru svojih vratnica gledam njegovo lice i
razaznajem u njegovom umoru šta smera, odakle ide i ko je.
Tako je i s vašim lovcem snova. Nema sumnje da je dosegao jedan od
vrhunaca svoje veštine, da se molio po hramovima tuđih sanja i da su ga ubijali
u svesti snevača bezbroj puta. Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se
najlepša materija koja postoji – materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije
načinih nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga
vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na povratku, silazeći u ovaj
svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! –
zaklјučila je princeza Ateh. Rđav silazak može da poništi srećan uspon na
planinu.
METODIJE SOLUNSKI (oko 815 - 885) – grčki hroničar hazarske
polemike, jedan od slovenskih apostola i svetitelј istočnog hrišćanstva, stariji
brat Konstantina Solunskog – Ćirila . Ponikao u porodici vizantijskog
zapovednika Soluna, drungara Lava, Metodije je okušao svoje sposobnosti
kao upravnik jedne slovenske oblasti, po svoj prilici na području reke
Strumice (Strimona). Znao je jezik svojih slovenskih podanika, koji su imali
bradate duše i nosili zimi ptice u košulјi da ih greju. Ubrzo, 840. godine
otišao je u Vitiniju kod Mramomog mora, ali je uspomenu na svoje slovenske
podanike kotrlјao celog života pred sobom umesto lopte. Knjige koje navodi
Daubmanus beleže da je tamo učio kod nekog monaha i da mu je ovaj
jednom prilikom rekao: „Čitajući nije nam dato da primamo sve što je
napisano. Naša misao je lјubomorna na tuđu misao i svaki čas je zamračuje, a
nema mesta u nama za dva mirisa odjednom. Oni u znaku Svete trojice, u
muškom znaku, primaju čitajući neparne, a mi, u znaku broja četiri, ženskog
broja, primamo čitajući samo parne rečenice naših knjiga. Ti i tvoj brat
nećete iz iste knjige čitati iste rečenice, jer naše knjige postoje samo u spoju
muškog i ženskog znaka... "Doista, Metodije je učio još od jedne ličnosti – od
svog mlađeg brata Konstantina. Ponekad je primećivao da je taj njegov mlađi

brat mudriji od pisca knjige koju trenutno čita. Tada bi Metodije shvatio da
gubi vreme, sklapao knjigu i razgovarao s bratom. Na maloazijskom kopnu u
isposničkoj koloniji zvanoj Olimp, Metodije se zamonašio i tu mu se kasnije
pridružio i brat. Gledali su kako pesak razvejan uskršnjim vetrom svakoga
praznika otkrije na novome mestu po jedan prastari pustinjski hram i pokaže
ga samo za toliko da ga mogu krstiti i u njemu očitati ,,Očenaš“, a potom ga
ponovo zatrpa zauvek. Tada je počeo sanjati po dva sna naporedo, pa je otuda
nastala legenda da će uneti i dva groba. Godine 861. otišao je s bratom
Hazarima. To nije bilo nešto novo za dva brata iz Soluna. Oni su od svog
učitelјa i prijatelјa Fotija, koji je bio u vezi s Hazarima, slušali o tom moćnom
narodu i znali su da on na sopstvenom jeziku propoveda svoju veru. Po
nalogu iz prestonice Metodije je sada učestvovao kao svedok i Konstantinov
saradnik u polemici na hazarskom dvoru. Hazarski rečnik iz 1691. godine
beleži da je tom prilikom hazarski kagan svojim gostima objasnio ponešto i
o sekti lovaca na snove. Kagan je prezirao tu sektu, koja je pripadala stranci
hazarske princeze Ateh , i jalovi posao lovaca na snove uporedio je sa grčkom
pričom o mršavom mišu koji se lako uvukao kroz rupu u koš sa pšenicom, ali
kada se najeo.
A natrag nije mogao puna stomaka: „Izaći iz koša ne možeš sit. Možeš
samo gladan kao što si i ušao. Tako i onaj gutač snova, gladan lako ulazi kroz
tesni otvor između sna i jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voća,
nasićen snovima natrag više ne može, jer se između može samo ako si onakav
kakav si i ušao. Tako on mora ostaviti svoj plen, ili ostati u snovima zauvek.
Ni u jednom ni u drugom slučaju nama nije ni od kakve koristi... “
Posle hazarskog putovanja Metodije se ponovo povukao na maloazijski
Olimp i kad je tamo po drugi put video iste ikone, one kao da su bile umorne.
Postao je iguman manastira Polihrona o kojem se potom ništa nije znalo
stolećima, sem da je možda bio sagrađen na međi tri vremena – arapskog,
grčkog i hebrejskog, pa mu otuda dolazi ime.

Portret Metodija Solunskog, prema fresci iz IX veka

Godine 863. Metodije se vratio među Slovene. Trebalo je stvoriti
slovensku školu pod grčkim uticajem, s učenicima, slovenskim pismenima i
knjigama prevedenim sa grčkog na slovenski. On i njegov brat Konstantin
znali su od detinjstva da ptice u Solunu i ptice u Africi ne govore istim
jezikom, da se lasta sa Strumice i lasta s Nila ne razumeju i da jedino
albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom. S tim mislima krenuli su u
Moravsku, Slovačku i Donju Austriju skuplјajući oko sebe mlade lјude koji su
ih gledali u jezik više no što su slušali šta govore. Metodije je odlučio da
jednom od tih lјudi, koje su učili on i brat, pokloni lepo ukrašen štap. Svi su
se nadali da će ga podariti najbolјem među učenicima i gledali su ka će taj
biti. A Metodije ga je dao najgorem. I rekao: „Učitelј svoje najbolјe učenike
najkraće uči. Najduže ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo prolaze... „
U jednoj sobi s rastočenim podom, što ujeda bose tabane, čuo je prvi put
da su on i brat napadnuti. Počeli su njihovi sukobi sa trojezičnicima,
nemačkim zastupnicima shvatanja da su obredna samo tri jezika (grčki,
latinski i hebrejski). U Panoniji, na Blatnom jezeru, gde se zimi kosa mrzne, a
oči na vetru postaju kao velika i mala kašika, Metodije se sa bratom zadržao
u prestonici tamošnjeg slovenskog kneza Kocelјa. Nјegovi su vojnici u
bitkama ujedali isto tako dobro kao konji ili kamile, zmije su isterivali iz kože
udarcima pruta, a žene porađali u vazduhu okačene o sveto drvo. Krotili su

ribe u blatu panonskih močvara i pokazivali došlјacima jednog starca koji se
molio na taj način što je ribu iznosio iz blata i puštao da mu sa dlana uzleti
kao lovački soko. Ona se stvarno i dizala u vazduh i letela otresajući blato i
služeći se perajima kao krilima.
Sa sledbenicima i učenicima braća su 867. godine krenula na jedno od
onih putovanja gde je svaki korak slovo, svaka putanja rečenica, a svaki
zastoj broj u velikoj knjizi. U Veneciji su 867. ušli u novu raspravu s
trojezičnicima, a potom su stigli u Rim gde je papa Hadrijan II prihvatio
učenje solunske braće kao ispravno i rukopoložio slovenske učenike u crkvi
Sv. Petra. Tamo je tom prilikom pojana slovenska liturgija na jeziku koji tek
što je bio ukroćen i sa balkanskih širina sapet dopremlјen u prestonicu sveta
kao životinjica u kavezu glagolјskih pismena. Tu, u Rimu, jedne večeri 869.
godine, dok su njegovi slovenski sledbenici plјuvali jedni drugima u usta,
umro je Metodijev brat Konstantin kao sveti Ćirilo, a Metodije se vratio u
Panoniju. U Rimu je bio po drugi put 870. kad je od pape dobio zvanje
panonsko-sremskog nadbiskupa, pa je salcburški nadbiskup morao da
napusti Blatno jezero. Kada se u leto 870. vratio u Moravsku, Metodija su
nemački biskupi zatočili, tamnovao je dve godine čujući jedino Dunav i
izveden je u Regensburg pred sabor na suđenje; tu je stavlјen na muke i nag
izlagan mrazu. Dok je bičevan onako pognut da mu je brada doticala sneg,
Metodije je mislio o tome kako su Homer i sveti prorok Ilija savremenici,
kako je Homerova pesnička država bila veća od države Aleksandra
Makedonskog, jer je išla od Ponta do iza Gibraltara. Mislio je kako Homer
nije mogao znati šta se sve kreće i nalazi u morima i gradovima njegove
države, isto kao što Aleksandar Veliki nije mogao znati šta se sve može naći u
njegovoj državi. Mislio je dalјe kako je Homer u jednom času upisao u svoje
delo i grad Sidon i zajedno s njim, ne znajući, i proroka Iliju koga su hranile
ptice po božjem napuštenju. Mislio je kako je Homer imao u svojoj ogromnoj
pesničkoj državi mora i gradove ne znajući da u jednom od njih, Sidonu, sedi
prorok Ilija koji će postati stanovnik jedne druge pesničke države isto tako
prostrane, večne i moćne kao što je Homerova – stanovnik Svetog pisma. I
pitao se najzad o tome jesu li se srela dva savremenika, Homer i sveti Ilija
Tesvićanin, naselјenik galadski – obojica besmrtni, obojica naoružani samo
rečju, jedan zagledan u prošlost i slep, drugi opsednut budućnošću i vidovit,
jedan Grk koji je bolјe od svih pesnika opevao vodu i vatru, i drugi Jevrejin
koji je vodom nagrađivao, a vatrom kažnjavao služeći se svojim plaštom kao
mostom. Postoji jedan pojas zemlјe – mislio je naposletku Metodije – ne širi
od deset kamilјih smrti, na kojem su se mimoišla dva čoveka. Taj prostor iza
njihovih koračaja uži je od bilo kojeg tesnog grla u svetu. Nikada dve veće

stvari nisu bile bliže jedna drugoj. Ili se mi varamo kao svi čiji vid služi
sećanju, a ne zemlјi ispod nas.
Na papino zauzimanje Metodije je bio oslobođen i 880. po treći put
dokazivao u Rimu pravovernost svog rada i slovenske službe, a papa je još
jednom svojom poslanicom potvrdio ispravnost slovenskog bogosluženja.
Daubmanus navodi za Metodija uz pomenutu priču o bičevanju i to da se tri
puta okupao u rimskoj reci Tibru, kao o rođenju, venčanju i smrti, i da je
tamo pričešćen s tri vilinska hleba. Godine 882. Metodije je bio primlјen u
Carigradu s najvećim počastima na dvoru a potom i u patrijaršiji, na čijem
čelu je sedeo njegov prijatelј iz mladosti, patrijarh i filozof Fotije. Metodije je
umro u Moravskoj 885. godine ostavivši za sobom slovenske prevode Svetog
pisma, Nomokanona (zakonika) i beseda svetih otaca.
U svojstvu očevica i saradnika Konstantina Filozofa u hazarskoj misiji
Metodije se u dva maha javlјa kao hroničar hazarske polemike. On prevodi
na slovenski Ćirilove Hazarske besede i sudeći prema slovu Ćirilovog žitija vrši
redakciju ovih spisa (deli ih na osam knjiga). Pošto Ćirilove Hazarske besede
nisu sačuvane ni u grčkom originalu ni u Metodijevom slovenskom prevodu,
najvažniji hrišćanski izvor koji govori o hazarskoj polemici, ostaje slovensko
žitije Konstantina Filozofa (Ćirila) izrađeno pod nadzorom samog Metodija.
Tu je sačuvan i datum polemike (861), kao i podrobni opis istupanja
Konstantina i njegovih doduše neimenovanih protivnika i sabesednika –
hebrejskoga i nus navodi sledeći sud o Metodiju: „Najteže je orati tuđu njivu
i svoju ženu – beleži on – ali pošto je svaki čovek razapet svojoj ženi kao na
krstu, izlazi da je teže nositi svoj nego tuđ krst. Tako je bilo i sa Metodijem,
koji nikada nije nosio krst svoga brata... Jer, mlađi brat bio mu je duhovni
otac. „
SEVAST NIKON (XVII vek) – Postoji verovanje da je pod tim imenom
jedno vreme na Moravi u Ovčarskoj klisuri na Balkanu živeo Sotona. Bio je
neobično pitom, sve je lјude oslovlјavao svojim sopstvenim imenom i radio
kao protokaligraf manastira Nikolјa. Gde god bi seo, međutim, ostavlјao je
otisak dva lica, a mesto repa imao nos. Tvrdio je da je u prošlom životu bio
đavo u jevrejskom paklu i služio Balijaala i Gebhuraha, sahranjivao je goleme
po tavanima sinagoga i jedne jeseni kada su ptice imale otrovan izmet i
sagorevale lišće i travu koju opogane, unajmio je čoveka da ga ubije. To je
bio način da prekorači iz jevrejskog u hrišćanski pakao i sada u novom životu
služi Sotonu.
Prema drugim pričama, on nije ni umirao nego je dao da mu pseto lizne

malo krvi, ušao u grob nekakvog Turčina, uhvatio ga za uši i zderao mu kožu,
pa je obukao. Zato su mu iz njegovih lepih turskih očiju virile kozje oči.
Bežao je od kresiva, večeravao posle drugih i krao kamen soli godišnje. Misli
se da je noću jahao manastirske i seoske konje i oni su zbilјa osvanjivali u
peni, kalјavi i upletenih griva. Vele da je to činio da ohladi srce, jer mu je srce
bilo kuvano u klјučalom vinu. Stoga su konjima u grivu uplitali Solomonovo
slovo od kojeg je bežao, i tako ih štitili od njega i njegovih čizama uvek
nagriženih psećim zubima. Bogato se odevao, veoma lepo je slikao zidni
živopis i prema predanju taj dar mu je dao arhanđel Gavril. Po crkvama
Ovčarske klisure na njegovim freskama ostali su zapisi koji, ako se čitaju
određenim redom od slike do slike i od manastira do manastira, daju poruku.
Ona se može sročiti dokle god postoji živopis. To je Nikon ostavio poruku za
sebe samog kad se posle trista godina opet iz smrti vrati među žive, jer
demoni, kako je govorio, ne pamte ništa iz prethodnog života i moraju se na
ovaj način dovijati.
On u početku svog slikarskog posla i nije bio neki naročito uspešan
umetnik. Radio je levom rukom, slike su mu bile dosta lepe, ali se nekako
nisu mogle upamtiti; kao da su nestajale sa zida čim ih niko ne bi gledao.
Jednog jutra Sevast je sedeo očajan pred svojim bojama i osetio kako je
komad neke drugačije tišine uplovio u njegovo ćutanje i razbio ga. Još neko
je bio tu i ćutao. Ali ne na Nikonovom jeziku. Tada je Nikon počeo moliti
arhanđela Gavrila da ga udostoji milosti boja. U to vreme bilo je po klisuri u
manastirima Jovanju, Blagoveštenju, Nikolјu ili Sretenju vazda mladih
monaha ikonopisaca i zografa koji su skiosali zidove i utrkivali se, kao u
nekoj nemoj molitvi i u horu, ko će bolјe naslikati svoga sveca. Zato nikome
ni na um nije padalo da bi baš Nikonu Sevastu molitva mogla biti uslišena. A
upravo se to dogodilo.
Avgusta 1670, godine, uoči svetih sedam efeskih mučenika kada se
počinje jesti smetina, Nikon Sevast je rekao:
– Jedan od sigurnih puteva u pravu budućnost (jer ima i lažne
budućnosti) ići u pravcu u kojem raste tvoj strah.
I pošao je u lov. Poveo je sa sobom nekog monaha Teoktista Nikolјskog A
, koji mu je u manastiru pomogao pri prepisivanju knjiga. Taj lov je ušao u
priču verovatno zahvalјujući zapisima tog monaha. Sevast je, prema priči,
hrta popeo na sedlo iza sebe i pošli su u lov na jelene. U jednom času hrt je s
konjskih sapi kidisao, ali Teoktist nije video nikakvog jelena pred njim. Hrt
je, međutim, kevtao kao da stvarno tera di